BEZ LJUDI

Mnogi pišu kako se osećaju u ova vremena, pa sam i ja odlučila da s vama podelim svoje trenutno stanje: za mene je porazno saznanje koliko mi ljudi ne nedostaju. Izolaciju sam odavno priželjkivala, ali ne na ovaj način. Žao mi je zbog svega što se dešava u svetu, svakog pojedinca kojeg je ovaj virus odneo, svakoga koga je protresao, izbacio iz ravnoteže, nekoga ili nešto mu oduzeo. Nije mi žao onih kojima je dosadno, žao mi je samo onih kojima je ugroženo zdravlje i materijalna egzistencija. Za sve ostale je ovo prolazan period i dok god nema trajne štete, sve je u redu. Elem, nisam ja pisala ovaj scenario, ali meni u ovom trenutku izolacija prija.

Jutrom ustajem rano, voljna i orna. Manje gledam televiziju nego ikada, manje jedem, raspoložena sam. Dan mi kratko traje jer sam toliko zauzeta pisanjem, čitanjem, učenjem i poučavanjem, pokušajima da raskrčim stan od materijala nagomilanog tokom decenija, da ne znam kad pre dođe veče. Mislima sam u prošlosti, sadašnjosti i u budućnosti, u zavisnosti od dana i časa, u zavisnosti od toga u kojoj sam fazi svog „čišćenja“. U miru sam sa sobom, čak i onda kad zaronim duboko u sebe i suočavam se s bolnim temama. Vidim jasnije nego ikada, jer čistim i iznutra i spolja.

Pre nego što se sve ovo desilo, mesecima (ili čak godinama?) sam govorila kako bih volela da radim od kuće, da sam što manje među ljudima, ali, eto, ne mogu, moram među njih, takva mi je priroda posla od kojeg živim. Nikada mi nije bilo teško da radim od jutra do večeri, samo da mi niko nije u blizini. Već neko vreme sam svesna toga da mi ljudi uzimaju radost i snagu, da me uznemiravaju i kvare mi raspoloženje, a zauzvrat mi daju malo ili ništa. Posle susreta s njima se osećam iscrpljena, poremete mi se misli, osećanja, energija, i kao da su mi potrebni sati ili dani da se oporavim. Pokušavam da „ubijam“ tu uznemirenost televizijom i hranom, da se „iscelim“ otupljivanjem. Sada toga nema. Nema potrebe. Nema ljudi.

U povremenom sam kontaktu s drugima, naravno, preko telefona, društvenih mreža, mejlova i platformi, ali nisu mi blizu, ne mogu da naruše moj mir i moje zadovoljstvo, moje energetsko polje. Uvek se nađe neka osoba koja me i na daljinu izbaci iz ravnoteže svojim postupcima, ali to je kratkog veka. Ne znam koliko će ovo moje stanje trajati – i ja sam društveno biće, koliko god mi teško pada da to priznam i prihvatim. Međutim, ove nedelje su mi proletele kao tren i ne muči me što ova izolacija dugo traje, već samo strah da neću stići da uradim ono što sam htela i želela, da neću biti spremna kad se ovo završi. Prihvatam svaki dan kao dar i nastojim da ga ne protraćim, ko zna kada ću ponovo imati ovakvu priliku da budem u svom miru, daleko od ljudi (i da li će mi to tada prijati). Moram da sakupim snagu i energiju da se opet suočim s njima. Možda se za nekoliko nedelja budem radovala susretu, ali zasad – meni je savršeno dobro i bez njih.

30.3.2020.

Copyright © 2020 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Image by Quang Nguyen vinh from Pixabay

6 thoughts on “BEZ LJUDI

  1. Lijepo ste to rekli. Socijalna smo bića i potreban nam je kontakt sa drugim ljudima, ali je zaista relaksirajuće ostvariti kontakt sa samim sobom i osluhnuti potrebe svoga unutarnjeg bića. Bit će nam zahvalnije negoli bi to bio bilo koji drugi čovjek.

    Liked by 1 person

  2. Hvala! Slažem se u potpunosti – zbog njega smo ipak tu 🙂
    PS. Komentar je završio u spamu, tek sam ga sada pronašla. Moje izvinjenje!

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s