INSTINKTI

Svet je opasno mesto. Kada zver napada, sigurniji smo u jatu, u krdu, u grupi. Grabljivac se uvek ostrvi na izdvojenu jedinku, onu koja je iz nekog razloga usporila, skrenula s puta, i time postala savršeni plen. Instinktivno, vekovima potvrđivano saznanje da smo ugroženi u samoći, i danas je prisutno. I danas je tačno. I danas ljudi slušaju instinkte i osećaju se nelagodno kad su van grupe, jer im ona daje osećanje sigurnosti.

Iz tog razloga se strašan užas širi svetom otkad su grupe postale meta napada. Ako čovek nije siguran u grupi, gde jeste? Ako je u gužvi, gde se nekada osećao najbezbedniji, sada postao najugroženiji, šta to znači? Javljaju se strah i panika, i aktivira se drugi instinkt, instinkt skrivanja, povlačenja, zatvaranja. Izbegavanje kretanja.

I tako se čovek krije u sigurnosti doma svoga. I tako se stvaraju virtuelni odnosi koji nam daju osećanje pripadnosti grupi, uz privid fizičke sigurnosti. Međutim, predatori se i tu kriju. Našli su način da uđu u tuđe živote, da ih uništavaju bilo virtuelno, bilo stvarno, tako što zakucaju na vrata, uđu u dvorište ili čak dom svoje žrtve.

I osećanje nesigurnosti, ugroženosti i straha raste. Žrtva ostaje žrtva, šta god preduzela, jer predator vreba i vlada strahom. Predatori love, žrtve beže. Nekada prežive, nekada ne. Igra slučaja? Sudbine? Isplata duga iz prošlih vremena, ovog ili prošlih života? Ko zna? Jasno je samo da je život dar koji većina želi da sačuva, dok pojedinci u oduzimanju tog dara, te privilegije, osećaju zadovoljstvo. Da li je to zaostali drevni instinkt ili samo poremećaj? Ako smo kao vrsta zadržali instinkt žrtve, ko kaže da nismo zadržali i instinkt lovca, instinkt zveri?

Često zaboravimo svoje korene. Zaboravimo u kojoj meri smo uslovljeni i određeni svojim biološkim poreklom. Još uvek čuvamo znanje i iskustvo sakupljeno tokom vekova. Sve je to tu negde u našem „malom mozgu“, uprkos tome što nije uvek aktivno, što nije uvek svesno. Uglavnom govorimo o instinktu za preživljavanje i instinktu za produžetak vrste, kao da su to jedini instinkti koje poznajemo i koje smo spremni da priznamo i prihvatimo. Ima toga mnogo više u mračnoj sferi naše psihe što uspešno krijemo sami od sebe, ali gubimo iz vida da se potisnuto uvek na neki način manifestuje. Ko zna gde, ko zna kada, ko zna kako i ko zna zašto…





23.2.2020.

Copyright © 2020 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Image by Capri23auto from Pixabay

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s