BOEMI

Kultura (mladih) boema se neguje u mračnim kafanama, sa cigaretom u ruci i nebrojenim flašama alkohola. U inat očekivanjima „pristojnog“, „uređenog“ sveta u kojem se osećaju neprihvaćnim i bespomoćnim, okupljaju se i slave svoju individualnost, život po sopstvenim pravilima, kritikuju i omalovažavaju tradiciju, puni cinizma i gorčine. „Bune“ se kao i tolike generacije pre njih, stoga je pitanje: „Šta je tu novo? Šta se promenilo? Šta će oni promeniti?“

I ovi boemi pišu, stvaraju „umetnost“, „angažuju“ se, a njihov tekst kipti od besa i ogorčenosti, ali i tuge, prožet je vulgarnim krikom protiv generacije autoriteta koja je odlučivala i odlučuje o njihovoj sudbini i vodi ih u propast. Dela tih mladih buntovnika se čak i objavljuju, dobijaju nagrade jer izdavači znaju da će na njima zaraditi. Eto, trenutno je na snazi negativan duh jeda, prezira, gađenja prema svemu što je aktuelno a zastarelo, uređeno a besmisleno, suvišno i nepotrebno. Oni žele suštinu, oni žele samo minimalno radi maksimalnog, žele promenu, srde se na druge koji ništa ne preduzimaju i njima ništa ne dozvoljavaju, na sebe što nisu u stanju i nemaju hrabrosti da nešto urade osim da beskrajno mnogo psuju i vređaju sve i svakoga. To je dobro za njih. Dobro je i za čitaoce. Na taj način se negativna energija gomila, deli i prazni, ali se zaboravlja da negacija retko vodi ka akciji i kreaciji.

Negacija uglavnom vodi ka destrukciji ili pasivnosti. Uljuljkujući se u očaj i ubeđenje da ništa ne mogu da postignu, ti mladi umetnici zaista ništa i ne postižu, ni na individualnom, ni na globalnom planu. Samo stvaraju „umetnička dela“ bez dubine, u igri rečima, misli, bez stvarne emocije, jer ne osećaju ono što pišu, jer je za mnoge umetnost puka igra. Igra koja se prodaje. I tako polako, zaneseni uspehom, postaju kao oni protiv kojih su se borili. Sarađuju s njima, potpuno nesvesni šta se zaista dešava – ništa.

Da li ti „stvaraoci“ imaju neku zamisao, predlog, plan, kako bi svet mogao postati bolje mesto? Ili samo jednostavno uživaju u tome da psuju, napadaju, kritikuju, vređaju, a sami ne preduzimaju i ne čine baš ništa, ne stvaraju ništa suštinski novo? Angažuju se na bilo koji društveno koristan način? Ili je vrhunski domet „velikog bunta“ samo ispuniti stranice psovkama i vulgarnostima, u snažnom ubeđenju da se tako ruše tabui i nešto bitno menja u umetnosti, a, u suštini, polako potpadati pod uticaj velike socijalno-ekonomske mašinerije, jer – ne zaboravimo – od bunta se ne živi.

Čak i da su nešto postigli, čak i ako je svrha te „nove“ književnosti zaista postalo kršenje tabua, granica, svih normi i konvencija, destrukcija bez reda i smisla, pitam se: Šta će novo nići na tim ruinama? Za šta se pravi prostor? Pustoš koja se nazire prilično je otužna i ne obećava ništa što istorija već nije videla. Koji nas sledeći talas očekuje nakon ovog rušilačkog?





24.1.2017.

Copyright © 2020 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s