DUŠA ZBORI

Bolele su je oči. Već nedeljama ju je noću budio bol i morala je da ih maže kako bi nastavila da spava. Znala je kada i zašto je to počelo, jer nije bio prvi put, a verovatno ni poslednji. Verovala je da će proći, ali nije shvatala zašto se to zaista dešava. Šta joj to duša zbori? Šta to ne želi da vidi?

Danju je plakala. Gubila je kontrolu nad svojim životom i ništa nije bilo kako je želela. Najgore je što nije ni znala šta zaista želi. Patila je. Bila je svesna da tako mora biti i da je u toku proces navikavanja, prihvatanja i puštanja. Dala je sebi oduška, pustila je sebe da dođe do dna tuge, da suze otope sve ledenice njene duše i pročiste je. Trebalo je da izađe iz zime svog života i uđe u novo proleće, a proleće uvek dolazi posle perioda mirovanja. Tame. Ćutanja. Proleće je buđenje, a ne može se probuditi duša koja ne spava.

Onda je usnula i san. Jedan od onih posle kojih bi ustala drugačija, kao da je sve jasno i kao da se sve menja.

Bila je napolju sa ženama, s majkama. Njena majka je izgovorila ono što je odavno slutila da misli i oseća: smisao i radost života je biti roditelj deci koja žele da budu roditelji. Konačno. Izgovoreno. Shvatila je da sve ono što je postigla, sve što jeste, sve što daje i stvara, ne znači ništa samo zato što nije majka. Najgore od svega je što je i ona delimično u to verovala. Istinski uspešnom i srećnom je smatrala samo ženu koja „ima sve“, što znači i porodicu. A zašto je onda toliko nesrećnih i besnih žena koje „imaju sve“? Zar je kriva i loša samo zato što ne želi da bude nesrećna? Zar je toliko pogrešno što ne želi da igra kao drugi? Na kraju krajeva, nije bilo ni važno šta misli njena majka, već šta misli ona sama. Njena majka i ona nisu isto. Odavno je trebalo da se razdvoje. Toliko vremena joj je bilo potrebno da shvati da bi njenim roditeljima bilo draže da nije s njima, nego da je sama. Nesrećna u „sreći“. Usamljena u paru. Kako može toliko da se razlikuje od ljudi koji su je stvorili?

Morala je da ode. Našla se na sudu s dvema ženama. Jedna je bila na položaju, a druga je ćutke čekala njenu odluku. Moćna žena je bila stroga, bilo joj je važno da se ispoštuju propisi i njena volja. Moliteljka je bila uplašena, pasivna, slušala je bez reči, ne pokušavajući ništa da preduzme. Kao posrednik između njih dve, pobrinula se da se ispoštuje i propis i rok, da niko ne bude oštećen. Kad je videla da će obe biti zadovoljne, i žena moći i žena slabosti, otišla je. Više im nije bila potrebna. Dalje su mogle same.

Popela se stepenicama i ušla u ogroman stan koji je zauzimao ceo sprat. S leve strane je bio muškarac s porodicom, muškarac koji ju je voleo, koji joj je pripadao. S desne strane je bio dugačak sto s veselim društvom njenih prijatelja. U sredini se širio slobodan prostor nameštenog stana. Tu nije bilo ljudi, samo je jedna devojčica bila s njom. Došla je do terase i napolju videla more. Pri pogledu na veliko plavo prostranstvo osmeh joj je ozario lice. Bila je srećna. Plakala je i smešila se u isto vreme. Devojčica ju je upitala zašto plače, a ona joj je savršeno mirna odgovorila: Zato što osećam da će ipak sve biti u redu.

Te noći je nisu bolele oči. Nije ju probudio bol. Laknulo joj je. Sve je bilo kako treba. Samo su je malo bolela kolena. Šta li joj to duša zbori?

6.1.2020.

Copyright © 2020 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s