NEVOLJA S MARICOM

U dubini mora, u nekom drugom svetu u kojem ribe mogu da govore, imaju želje i snove, strahove i sumnje, u tom neobičnom, a ipak nama bliskom svetu, živela je ribica po imenu Bojan. Nije imao roditelje, već samo dedu. Njih dvojica su obitavala u jednoj šupljikavoj steni jednog malog ribljeg naselja. Bojan se skoro sve vreme skrivao u unutrašnjosti svog doma koji je retko napuštao, i to uglavnom noću i krišom. Ne zato što je bio sumnjivog morala ili nedruželjubiv, već zato što bi se skoro svaki put kad bi izašao među ribice, desila neka nevolja. Zato što je Bojan bio drugačiji. Drugi su ga se zbog toga plašili, a i on se sam sebe plašio i stoga je bio veoma usamljen.

Bojan je imao posebnu moć. Iz njegovih očiju su ponekada sevale varnice, naročito kad bi bio ljut ili uznemiren. I iako on to ne bi želeo, te varnice su letele u svim pravcima i mogle su da razbijaju predmete, pa i da povrede ribice. Nije Bojan bio plahovite naravi, ali bilo je dovoljno da postoji opasnost i da svi strepe od onoga što bi moglo da se desi, uključujući i njega samog, jer Bojan je bio dobra duša i nije želeo nikoga da povredi. Zbog toga je izbegavao društvo, ubeđen da je proklet i da je bolje da bude sam, nego da bilo kome nanese zlo. Nekada, kad bi bio posebno tužan i ogorčen, varnice su samo letele iz njegovih očiju, bez ikakve najave i kontrole, kao kad nama teku suze koje ne možemo da zaustavimo, zato što nam je na srcu teško bez nekog posebnog razloga. A Bojan je imao veliko srce i mnogo je patio.

Jednog dana, koji je mogao da bude kao bilo koji drugi, desila se nezgoda koja je sve promenila. Iz Bojanove stene su sevale varnice, a kroz vodu su se proneli uplašeni glasovi:

  • Bežite, opet puca! Bežite! Čuvajte se!

Ribe su plivale što dalje od stene iz koje su izbijali narandžasti zraci i ostale su na sigurnom sve dok je „paljba“ trajala. Kad je voda prestala da vibrira, zavladala je tišina, a onda se čuo snažan krik.

  • Ne! Marice!

Jedna je ribica plutala zatvorenih očiju ispred Bojanove stene, a leva peraja joj je bila krvava – bila je pogođena. Ostale ribe su se polako okupile i zabrinuto je posmatrale, a zatim su je nežno odgurale u njenu stenu. Uplašena majka je plivala za njima i zapomagala.

Bojanove tužne oči su ih pratile iz jedne od pukotina, a onda su se povukle duboko u unutrašnjost i uronile u potpunu tamu. Nikada nije bilo tako mračno u njegovoj duši, niti tako tiho u njegovoj steni i oko nje. Dok se sve to dešavalo, deda nije bio kod kuće, a kad se vratio, samo ga je žalosno pogledao i udaljio se bez reči.

Pala je noć i u naselju je zavladao mir. Dugo se niko i ništa nije pomeralo, a onda je u sitne sate, dok su svi spavali, iz jedne stene izašla plava riba s narandžastim tačkama. Bio je to Bojan. Plivao je tiho, skoro nečujno i kad god bi se negde začulo klokotanje vode, odmah bi zastao. Pošto se niko nije pojavljivao, oprezno je nastavio ka izlazu iz naselja. Tako je te noći Bojan – kako je mislio – zauvek napustio svoj dom….

Copyright © 2020 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s