2. O blogovanju

Pre nekoliko godina sam otkrila onlajn platforme i počela da polažem različite kurseve, jer mi je jednostavno neprihvatljivo da stanem s učenjem. U formalnom obrazovanju sam stigla do vrha, nemam kuda dalje, pa sam se okrenula uzbudljivom svetu edukacija i sada dodajem širinu i raznolikost svom znanju.

Tako sam otkrila WordPress. Odlučila sam da polažem kurs, ali morala sam da kreiram svoju stranicu, da bih dokazala da sam savladala i teoriju i praksu. Pomalo izritirana, namerila sam da odradim završni zadatak, a onda izbrišem blog, ali sam se u nekom trenutku ipak predomislila. Pomislila sam: „Što da ne? Hajde da pokušam i vidim šta će se desiti.“

U savetima za blogovanje uvek se kao preporuka navodi i što veća učestalost ili barem redovnost objavljivanja. I tako mi je palo na pamet da sama sebi postavim izazov od 365 dana. A kad ja sebi postavim cilj, teško odustajem. Iako je bilo dana kada sam želela da batalim sve i pomislila: „Šta će mi ovo u životu?! Ima li ovo uopšte smisla?“, istrajala sam zbog reči date samoj sebi. Verujte mi, baš sam često poželela da dignem ruke, i to uglavnom na prvoj polovini puta. Kad sam prešla tu tačku, krize su bile sve ređe i sve slabije, a istrajavanje je bilo lakše.

Na početku mi je bilo užasno neprijatno da podelim svoje tekstove. Plašila sam se otvaranja i ranjivosti, da budem meta kritike i poruge, a onda sam shvatila da nema potrebe za strahom, jer ionako skoro niko ne čita moj blog. I tako je stvarno bilo. Ljude koje poznajem uglavnom nije ni zanimalo čime se bavim, pa sam se opustila.

Kad čitate postove u mejlu, to se nigde ne pokazuje, i mesecima sam mislila da je blog potpuno mrtav. Onda se to polako promenilo. Sve više ljudi je počelo da čita, ponekad i da klikće na ono sveto dugmence zvano SVIĐA MI SE, pa čak i da komentariše Počela sam i ja da se sve bolje snalazim na WordPressu, otkrila sam kako da pronađem stranice drugih blogera i da se povežem – za to su mi trebali meseci i zato sam dugo kaskala s ulaskom u blogosferu i s izgradnjom odnosa uzajamnosti. I nekako, sasvim neočekivano, blog je oživeo. Na više načina.

Posebnost svakodnevnog, skoro dnevničkog vođenja bloga jeste što dobija ličnu notu. Nekada sam samo objavljivala stare zapise, a nekada sam zaista pisala i postovala svaki dan. Vremenom je starih tekstova bilo sve manje, a svakodnevno pisanje sve lakše. I što je razmak između trenutka nastanka teksta i njegovog objavljivanja bio kraći, blog je postajao aktuelniji i ličniji, a tekstovi autentičniji. U skoro svakom je bilo autobiografskih i biografskih elemenata, aktuelnih misli i osećanja, stvarnih, zamišljenih i željenih događaja, a nekada čak i snova i noćnih mora. Inspiraciju sam nalazila u sebi, ali i oko sebe, u trenucima doživljavanja, posmatranja i razmatranja misterije zvane život, a pre svega ljudi. Mnogi su tekstovi moje konstrukcije stvarnosti, s različitim odnosom istine i fikcije. Naučila sam da ih pronalazim doslovno svuda.

Svakodnevno (ili barem redovno) blogovanje je zaista susret sa sobom, test izdržljivosti, discipline, ljubavi prema pisanju, a i način da se mnogo toga iskristališe i zato ga preporučujem. Možete napraviti i manje ambiciozan plan i sebi postaviti kraći izazov, ali svaki mesec donosi nešto novo i ako se ograničite na neki period, propustićete ono što se krije iza sledeće vremenske okuke. Možda da to bude vaša novogodišnja odluka? :).

15.09.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s