DOBA RUŽNOG

Ovaj svet je ružno mesto. Bio je ružno mesto i kad je ropstvo cvetalo, a ljudi bili samo roba, komad živog mesa. Bio je ružno mesto i kad su muževi u „civilizovanom“ društvu svakodnevno mogli za svaku sitnicu da ubijaju žene bez ikakvih pravnih ili drugih posledica, dok su sami radili šta im se prohte. Bio je ružno mesto i kad su deca legalno bila izrabljivana i provodila ceo dan u fabrikama skršeni teretom teškog rada. Bio je ružno mesto i kad su jedni s punim pravom spaljivali i ubijali druge samo zato što su drugačiji. Bio je ružno mesto i kad je prosečni ljudski vek trajao četrdeset godina i kad se masovno umiralo od (ne)izlečivih bolesti. Bio je ružno mesto tokom svakog rata koji je odnosio bezbroj života i nevinost dece, odraslih, starih.

Svega tog ima još i danas, nijedno od tih zala nije iskorenjeno, svet je i dalje ružno mesto, u to nema ni malo sumnje. Da nema lepote, bio bi nepodnošljiv. Lepote prirode. Lepote duše. Lepote umetnosti. Lepote iluzija.

U umetnosti svet može biti lepo mesto, a čovek dobar. Mogli bismo reći da je to zlonamerno iskrivljavanje realnosti u svrhu pasivizacije i manipulacije ili da to samo nazovemo begom od stvarnosti ili naivnom utopijom. Svejedno je da li umetnici žele da zavaraju ili da pruže nadu, jer njihovo stvaralaštvo daje alternativu ružnoj svakodnevici, pruža utočište, kao i priroda ili religija.

Nekada se priroda i umetnost čak i izjednačavaju, posmatraju se kao jedinstvo božanskog stvaranja, sredstvo nadvladavanja i obuzdavanja zverske prirode i postupaka čoveka. Utočište i beg mogu, naravno, da se potraže i u alkoholu, drogama, nekoj od sve brojnijih zavisnosti koje otupljuju um i čula i koje su stalno dostupne zahvaljujući digitalnim medijima. Svako bira sam za sebe, prema svojim sklonostima i slabostima. Nekada je otupljivanje samo prilika za odmor, a nekada vodi na put bez povratka. U umetnosti nema te opasnosti. Njena najveća štetnost je u krhkosti vere i nade koje pruža da bi pojedincima olakšala suočavanje sa stvarnošću.

Kad pogledam savremenu književnost – izraz našeg duha i vremena – kao da se nešto promenilo. Književnost više nije lepa. Zapitam se: Da li je svet zaista u ovom trenutku ružniji nego ikada? Zašto nam je sada toliko gore nego tokom svih prethodnih vekova uprkos (prividnom?) napretku u svakom pogledu, da ne možemo i ne želimo da nađemo lepu reč za naše doba? Da li smo postali razmaženi? Ili smo samo svesniji koliko je ružan ne samo svet u kojem živimo, već pre svega čovek koji ga naseljava i oblikuje? Da li nam je dosta laži i pretvaranja? Ili samo želimo da privučemo pažnju arogantnom kritikom svega i svačega, kako bismo pokazali koliko smo pronicljivi i koliko bolji od drugih? Da li elitizam prikazivanja stvarne (i preterane) ružnoće zamenjuje elitizam stvaranja lažne lepote?

Ne znam odgovore na ova pitanja, ni da li ću ih ikad saznati, ali ja na kraju, uprkos svemu, ipak biram lepotu.





24.1.2017-25.12.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s