IZGUBLJENI

Poznavala je sve puteve i staze, sve stranputice i tajne prolaze. Neke je prošla sama, a druge je uočila dok je posmatrala svet oko sebe. Fasciniralo ju je mnoštvo mogućnosti izbora i ishoda, često neizvesnih, a nekada sasvim predvidljivih. Gledala je pojedince kako uspešno stižu na cilj, a druge kako se gube, vraćaju ili nestaju na putu, nesvesni da su doneli pogrešne odluke. Ponekada se osećala krivom što je ćutala, što ih nije upozoravala na vreme, ali bila je neiskusna i bespomoćna, ni sama uvek sigurna da je u pravu, da zaista zna kakve će biti posledice tuđih izbora.

Kad je stekla iskustvo i sigurnost, stala je pored puta i počela da daje savete prolaznicima. Neki bi zastali i saslušali je, pa opet radili po svome, drugi su je ignorisali ili čak izbegavali. Samo nekolicina bi je poslušala i sigurno stigla na cilj, a ona se radovala s njima. Jedino ju je mučilo što ih je bilo tako malo. Očajavala je zbog onih koji su propadali na njene oči, iako ih je upozoravala, vukla, ljutila se na njih. Ništa nije vredelo, istrajavali su i dalje u svojim zabludama i neznanju, svojim greškama i kajanju.

Bila je tako iscrpljena da je pala pored puta i gorko zaplakala. Ljudi su prolazili i niko nije obraćao pažnju na nju. Tada je videla svet drugim očima: svako gleda samo svoj put, niko nikome ne želi pomoći i nikoga nije briga ni za koga osim za sebe. Ophrvana tugom i beznađem, sedela je mirno pored puta kao napuštena, slomljena igračka.

Dok se tako prepuštala samosažaljenju i očaju, jedan muškarac joj je prišao i upitao je da li je dobro, a ona ga je slagala. Ljubazno je klimnuo glavom i nastavio putem. Šokirana je shvatila šta je uradila – odbila je preko potrebnu pomoć, iako je bila potpuno izgubljena. Ustala je i potrčala za njim, a kad ga je stigla, izvinila se, zahvalila i rekla mu istinu. Saslušao ju je, blagi osmeh mu je ozario lice, a onda joj je pokazao mesto pored puta. Seli su i zajedno posmatrali ljude u prolazu.

Dok je ona i dalje očajavala zbog njihovih odluka, muškarac je samo ćutao i čekao. Kad im se nakon nekog vremena putnik obratio za pomoć, oni su mu je sa zadovoljstvom pružili. Njen novi prijatelj ju je tada upitno pogledao, a ona je klimnula glavom i nasmešila se – shvatila je. On je zatim ustao i nastavio put, a ona je ostala da sedi sama.

Sedela je tako, posmatrajući putnike i dosađujući se, kad joj je konačno sinulo: propuštala je svoj put! Istog trena je ustala i radosno krenula nepoznatim i uzbudljivim stazama kojima nije znala ni kraja ni ishoda. I kad god bi je neko zamolio za pomoć, rado bi mu je pružila. Kad bi srela izgubljene duše, ponudila bi im savet, ali se više nije ljutila ako bi ga odbili. Bilo bi joj žao kad bi propadali, ali to je bio njihov izbor, a ne njen. Pred njom je bio otvoren put pun mogućnosti i neizvesnosti kojima je rado pošla u susret. Više nije bila izgubljena.

23.12.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

2 thoughts on “IZGUBLJENI

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s