(RAZ)GOVOR LAŽI

Slušala je tu ženu dok govori, potpuno svesna da je laže. Lagala je sebe, naravno, dobro je to znala, ali lagala je i nju. Pitala se zašto je to toliko ljuti i vređa, kad to ionako nema veze s njom. Ta žena je u svojoj glavi održavala poremećenu, lažnu predstavu o sebi i svom životu, a njoj je samo prezentovala tu sliku u koju je (valjda) čvrsto verovala. Pokušala je da savlada sudiju u sebi i zapitala se: možda je i ona imala poremećenu, lažnu sliku u svojoj glavi o sebi i svom životu? Međutim, stvarno se trudila da ne laže, pre svega ne sebe. Imala je utisak da ljudi oko nje pribegavaju upravo suprotnoj taktici – da im laž služi kao sredstvo bega, samoobmane, kao neka vrsta leka od gorčine života.

Osećala je laž. Laž je bila kao vetar koji uzburka mirnu površinu vode. Osetila bi tu promenu i odmah znala da nešto nije u redu. A istina, istina je donosila mir, ono osećanje da je sve na svom mestu, baš kako treba. Nisu joj bili potrebni dokazi, samo je trebalo da sluša svoj instinkt, harmoniju nebesa koja bi zaškripala svaki put kad bi naišla na laž.

Znala je da ljudi – pa i ta žena – lažu iz straha, da nisu sposobni za iskrenost, jer su bili prevelike kukavice i slabići da se suoče sa stvarnošću, sa svojom odgovornošću prema sopstvenom životu i sebi samima. Bila je svesna da je u dubini njenog bića postojao borac za istinu i pravdu koji je mrzeo i prezirao laž, kukavičluk i slabost. Bila je svesna da on pripada nekim prošlim vremenima, da je izumro i da nema više mesta za njega u ovom svetu. Morala je da ga ućutkava, jer je on u ovim novim vremenima bio siledžija, onaj koji kvari lepotu lažnog privida.

Gušilo ju je to ćutanje i to tolerisanje laži kao normalnog, jedino prihvatljivog stanja. Gušio ju je prezir prema toj ženi i svim drugim ljudima laži i najradije bi im svima sasula u lice šta misli, ali nije mogla. Nije smela. Morala je da nju i sve ostale pusti da žive kako žele, jer oni biraju laž za sebe – ona je bila samo publika. Nije mogla da ih poštuje i voli zbog toga, a nije mogla ni da im to kaže – nije imala prava. Na kraju krajeva, da li je i njeno ćutanje laž?

Prenula se iz misli i ponovo pogledala ženu pred sobom. Klimnula joj je glavom, puna razumevanja, i pravila se da joj veruje. Nije bilo bitno što nju laž ljuti, a ćutanje guši, to je bio njen problem. Ta žena živi sa svojim demonima. Nije mogla da je sažaljeva zbog toga, verovala je da je svako odgovoran za svoj život, ali nije smela ni da se ljuti na nju, koliko god ju je vređalo što je laže. Samo ju je pustila da obitava u svom životu laži – očigledno je to želela ili joj je bilo potrebno.

Kad je ostala sama, rastužila se. Duboko je udahnula i pustila da sve te misli i osećanja prođu kroz nju. Svako živi u svom paklu. Bila je svesna da je laž kao droga koja stvara privid da je sve kako treba, dozvoljena i poželjna. Ko je bila ona da određuje nova merila i krši već postojeća, čvrsto utvrđena pravila? To što je mogla da zaviri u unutrašnji svet drugih ljudi i prepozna njihove demone već odavno nije smatrala darom, već prokletstvom, ali nije mogla da pobegne od toga. Zato je morala da nauči da pusti.

29.10.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana. 

3 thoughts on “(RAZ)GOVOR LAŽI

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s