LUDI ĐORĐE

Bila je još dete. Imala je svega petnaest godina, ali je dovoljno znala. Nisu mnogo toga krili od nje. Odlučili su da treba da bude svesna u kakvom svetu živi, šta se oko njih dešava. Međutim, istina je nije oslobađala, već je stavljala teške okove na njenu dušu. Okove straha. Nikada ga naće zaboraviti. Taj život u strahu. Bio je svuda, u malim stvarima, u malim trenucima, u prikrivenim i otvorenim rečima i postupcima. Iako je bio svuda, za nju je ostao oličen u jednom liku, u liku ludog Đorđa.

Kažu da svako selo ima svoju ludu, pa se valjda to odnosi i na svako gradsko naselje. Ne bi znala, ali njeno naselje jeste imalo svoju ludu. Zvao se Đorđe. Đorđe je bio dete prostitutke poznate policiji i susedima pod nadimkom Sova. Pošto je verovatno bio začet pod dejstvom narkotika, Đorđe je od rođenja imao teškoća u razvoju. Iako je sada već bio odrastao čovek, pričalo se da nikada nije naučio ni da čita ni da piše. Lutao je ulicama, družio se s ljudima koji su se prema njemu odnosili dobroćudno ili su terali šegu s njim. Koliko je Đorđe bio tužan čovek, shvatila je onog dana kada je gologlav hodao ulicama dok je pljuštala kiša i glasno pevao : „Majko mila, što si me rodila!?“ Da, Đorđe je bio tužan čovek, i ona je prema njemu osetila sažaljenje.

Onda je jednog dana sažaljenje zamenilo strah. Počela je da se boji Đorđa kada je dobio uniformu i pušku. Sada više nije išao ulicama i plakao, već je vikao: „Gde ste Srbi? Dođite da vas pobijem!“ Plašila se da ga sretne na ulici, ali na sreću to nije dugo trajalo, jer je neko Đorđu uskoro skinuo uniformu i oduzeo pušku. Međutim, Đorđe je i dalje bio tu, skitao je ulicama, izgubljen kao i ranije, pre nego što je na trenutak dobio svoju svrhu i smisao života.

Jednog dana je pošla u prodavnicu i videla ga kako sedi ispred zgrade. Na trenutak je zastala i nije znala da li da beži ili da nastavi. Ništa nije uradila, nikome ništa nije skrivila i odlučila je da bude hrabra. Dok mu je prilazila, preplašeno se pitala: „Da li zna da sam ja Srpkinja? Šta ako mu neko kaže?“ Hodala je mirnim korakom, srce joj je tuklo od straha, ali Đorđe je nije ni pogledao. Laknulo joj je – ona je za njega bila potpuno nebitna. Do tada nije ni bila svesna koliku radost može da pruži nevidljivost. Više se nije plašila, ali ga je ubuduće ipak zaobilazila u širokom luku. Šta je sigurno, sigurno je.

8.09.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s