SREĆNO MESTO

Sedela je vezana za stolicu i nije mogla da se pomeri. Uže joj se useklo u kožu dok je nastojala da ga olabavi, da ga skine s ruke. Noge nije ni pokušavala da odveže pa su bile u nešto boljem stanju. Kiptela je od besa i nije mogla jasno da razmišlja. Udahnula je duboko i polako, da razbistri misli. Kad ju je bes prošao, nastupilo je osećanje bespomoćnosti i počela je da plače. Ako je mogla da bira između ta dva osećanja, više je volela bes, jer joj je davao snagu, ali ju je i iscrpljivao. Kad se isplakala i dovoljno se sažaljevala, sabrala se i počela jasno da sagledava svoju situaciju.

Nalazila se u mračnoj prostoriji s malim visokim prozorom prekrivenim daskama između kojih se promaljalo svetlo. Vrata nije videla, pa je pretpostavila da su iza njenih leđa. Nije se čuo zvuk automobila, ali jesu se čuli talasi. Bila je pored mora, u nekoj napuštenoj kući daleko od prometnih ulica. Bio je dan. Zasad je samo toliko mogla da rekonstruiše. Ostale odgovore će morati da sačeka. Koncentrisala se na udarce talasa koji su je umirivali, i uskoro zaspala od iscrpljenosti.

Kad se probudila, kroz daščice više nije dopiralo svetlo. Pala je noć. Bila je žedna i gladna. Usta su joj bila suva, a prazan stomak se mučki uvrtao. Vučija glad, ona prava. Zastenjala je od bola i prvi put pomislila da bi to mogao biti njen kraj. Šta ako ju je neko ostavio ovde da umre, a ne zato što želi nešto od nje? Obuzela ju je panika, počela je da vrišti i plače u isto vreme, ali nije vredelo. Niko nije dolazio.

Kad se sledeći put probudila, opet je bio dan. Bilo joj je još gore. Usta su je pekla od žeđi, vuk se uselio u njenu utrobu, a pred očima joj se mutilo. Shvatila je da je bila u pravu, dovedena je tu da umre. Zatvorila je oči i prebacila se na svoje srećno mesto. Ironično – ono je bilo odmah tu, tako blizu, a tako daleko. Zamišljala je da pliva u moru, obasjana suncem, dok galebovi vrište iznad čamaca. Zamišljala je kako uranja u vodu, duboko, duboko, dok posmatra ribice koje plivaju oko nje. Bila je mirna i srećna. Opustila se.

Našli su je na ivici smrti, jedva je disala, a puls je bio tako usporen da nisu mogli odmah da ga opipaju. Odveli su je u bolnicu. Fizički se oporavila, ali njen duh se nikada više nije vratio u stvarnost. Nije htela da napusti svoje srećno mesto. Zašto bi?

30.07.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s