DRAGI MOJI ČITAOCI

Pre svega, želim da vam se zahvalim što pratite i čitate moj blog. Nadam se da su vam tekstovi zanimljivi i korisni, da u njima pronalazite lepotu, mudrost i ponešto za sebe na svom izazovnom putu rasta i razvoja.

Ovaj blog sam pokrenula u decembru 2018. godine, sa ciljem da u Novu godinu uđem odvažno i ponovo se vratim onome što sam oduvek volela, ali mu se nikada dovoljno posvetila – pisanju. Donela sam odluku da godinu dana, bez ijednog dana pauze, objavljujem po jedan post dnevno i da vidim šta će se desiti: Da li će se nekome dopasti moji tekstovi? Da li će nekome nešto značiti? Da li će mi prijati da pišem svakog dana? Da li ću moći da održim tempo? Da li ću ostati dosledna svom cilju? Bilo je kriznih momenata i mislila sam da odustanem, ali ponovo se pokazalo da teško dižem ruke od postavljenih ciljeva. Zato blog i dalje traje, uprkos mojim sumnjama. Da li će trajati i posle 365 dana – ne znam. Možda ću samo smanjiti učestalost objavljivanja, možda ću više poraditi na marketingu i potruditi se da pronađem izdavača. Ne znam. Saznaćemo za 140 dana.

Pitanje koje me stalno razdire jeste: za koga ja pišem? Za sebe ili za čitaoce? Istina je da pišem pre svega zbog sebe, zato što je pisanje moja ljubav od detinjstva. Pisanje je za mene i potreba, način da se izrazim i rasteretim, da bolje upoznam sebe. Pisanje je i terapija, put i sredstvo samoisceljivanja. Međutim, da li to ima značaja i za druge? Da li je moje pisanje nekome važno, prijatno ili korisno? Da li ima smisla da se trudim da objavljujem svoje tekstove? Mogu da ih pišem samo za sebe kao i svih prethodnih godina. Treba li uopšte da pokušam da izađem iz svoje sigurne zone? Znate, malo je usamljeno ovde na blogu – previše je tiho i često se pitam da li se moj glas uopšte čuje? Treba li da pokušam da budem glasnija?

Da li biste mi pomogli da rešim dilemu? Da li biste podelili svoje utiske i mišljenje sa mnom? Da li vam se sviđaju moji tekstovi? Zašto? Da li vam se više dopadaju pesme ili priče? Šta biste mi sugerisali ili preporučili? Na koji način mogu da doprinesem? Da li treba da se više potrudim?

Nemojte se ustručavati. Slobodno lajkujte i komentarišite, podelite sa mnom i s drugima svoje stavove i osećanja – biću vam od srca zahvalna.

Veliki pozdrav svima,

Vaša Nikolina

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

11 thoughts on “DRAGI MOJI ČITAOCI

  1. Da, meni se svidjaju i prijaju mi i price i pesme. Neke price su za nas, neke su tvoje price, neke su zajednicke… ali rado pogledam blog i citam ih kada imam vremena. Kratke price i pesme su super.. jer moja paznja sa sve sto je dugo je dosta slaba.. ovako kada je kratka forma citalac istraje. Iskreno nisam bila srecna kada sam videla naslov kraj u poslednjoj prici… krivo bi mi bilo da ih nema vise.. a sa druge strane, to je ulaganje puno truda i rada.. i ukoliko malo ljudo cita ili ne postoji korist od toga, verujem da covek dovede u pitanje sve vreme koje je potrosio. Ono sto mogu definitivno da ponovim i kazem jeste da su mi i price i pesme prijale, da su lepe, poucne i inspirativne.

    Liked by 1 person

  2. On Sun, Aug 11, 2019 at 11:15 AM Pisanija iz duše wrote:

    > Nikolina posted: “ Pre svega, želim da vam se zahvalim što pratite i > čitate moj blog. Nadam se da su vam tekstovi zanimljivi i korisni, da u > njima pronalazite lepotu, mudrost i ponešto za sebe na svom izazovnom putu > rasta i razvoja. Ovaj blog sam pokrenula u decembru 2″ >

    Sviđa mi se

  3. Draga Nikolina,

    Pre svega želim da pohvalim Vašu upornost i istrajnost u pisanju bloga. Iz ličnog primera znam da nije lako odvojiti svaki dan nekoliko minuta (kada se objavljuje stari tekst) ili nekoliko sati (kada se piše novi tekst) kako bi se posvetilo blogu. Ovde Vam moram dati Vaš sopstveni savet: „Samo vi to ne puštajte, kad vas nešto dugo drži, znači da ima značenje za vas“.

    Što se tiče samog pitanja za koga pišete, parafraziraću Maksa Takera, koji kaže da postoji književna forma, koja se bavi pisanjem „za sebe“ i zove se dnevnik, tako da moram da zaključim da ipak pišete za nekoga. Vaše priče uglavnom se baziraju na potrazi žene za sobom, ili se bave potragom za ljubavlju, a to je opet tema kojom se više bavi ženska čitalačka publika, što Vam sve i da se izreklamirate ograničava čitalačku publiku (deluje mi da muškarci ne čitaju takve stvari). U Srbiji postoji nekoliko autorki, koje su se uspešno „probile“ pišući za žene: Brankica Damjanović, Slavica Squire, PiSanje uz vetar… Ko zna da li ste Vi sledeći na listi? Ipak, moram da pitam, zbog čega ste se ograničili isključivo na srpsko govorno područje? Deluje mi da u inostranstvu ljudi mnogo više čitaju blogove, a svakako da su žene iz Amerike ili Nemačke bliže potrazi sa sopstvenim JA, nego žene u Srbiji (gde je nažalost još uvek preveliki broj žena više orijentisano na pronalazak pileta na sniženju, nego na duhovni razvoj).

    Naravno, vođenje bloga na stranom jeziku iziskuje još više truda, nego blog na maternjem jeziku i ukoliko niste sigurni da li želite to da radite, a da ne dobijete ništa za uzvrat, možda biste mogli da napravite profil na nekoj od platformi za online zapošljavanje (Freelancer je besplatan, Upwork se plaća) i da pokušate da prodate Vaše priče nekome za njihov blog. Na ovaj način za priču, koju će na nekom stranom, već popularnom blogu, pročitati više hiljada ljudi Vi dobijate (u početku) malu sumu novca, ali se nažalost morate u potpunosti odreći sujete, jer najčešće se zajedno sa pričom prodaju i sva autorska prava, te vlasnik bloga ima pravo da priču postavi kao svoju (Vi ste tu Ghostwriter, napisali ste priču po narudžbi za nekoga i nepoznati ste).

    Ukoliko ipak želite da popularizujete Vas i Vaš lični blog, mislim da je reklamiranje na Facebook-u danas prevaziđeno i da za tako nešto morate napraviti nalog na Twitteru i/ili Instagramu i potruditi se da nekome zapadnete za oko.

    Što se mene lično tiče, neke priče su mi interesantne (Hemski krug mi je bio odličan, Začarana šuma mi je ostavila baš jak utisak i mislim da bi se to moglo proširiti, Mračna princeza mi se isto dopala, Prijateljstvo me je nateralo da se zamislim da li ja nedovoljno pažnje obraćam na brige svojih prijateljica), a neke druge ne baš toliko (npr. Dečak). Imate mnogo interesantnih ideja i priča, ipak preporučila sam Vam Maruhu Tores, jer se bavi pisanjem i preprekama na koje pisac nailazi, između ostalog i to da pisac mora ići u korak s vremenom i pisati o temama, koje su interesantne novim generacijama (suptilnost mi nije baš jača strana :D), ali i zbog tog odnosa mentor-učenik, koji me je (barem na početku) podsetio na naš odnos.

    Bili ste mi sjajan profesor i mentor za vreme studija, a sada ste me Vašim blogom inspirisali da se potrudim i poradim na objavljivanju svojih tekstova. Želim Vam mnogo uspeha u daljem radu i uverena sam da ćete doći do cilja, šta god on bio, a za kraj Vam šaljem još i tekst „Zbog čega ne treba na napišete roman“, koji će Vam, nadam se, pomoći da te ciljeve jasnije vidite: https://www.laguna.rs/laguna-bukmarker-zasto-ne-bi-trebalo-da-napisete-knjigu-unos-12248.html .

    Srdačan pozdrav i sve najbolje,

    Sandra Ž. 🙂

    Liked by 1 person

  4. Draga Sandra,
    Mnogo hvala, dali ste mi materijala za razmišljanje. Nadam se da ću do isteka 365 dana znati odgovore na sva pitanja.
    Veliki pozdrav,
    Nikolina

    Sviđa mi se

  5. Kao tvoj friški čitalac mogu da ti kažem da mi se sviđa kako pišeš. Ej, pre svega ideja da u 365 dana napišeš svakoga dana nešto i to i objaviš, pa to je ogroman izazov. I pozamašan zalogaj. Kako je napisano uvek samo izrečeno onoga što se po glavi mota, rekla bih da si sebi postavila sjajan zadatak i da si stalno u tome. Ma, budi uporna i samo piši, piši, piši (i čitaj puno) i vremenom će doći odgovori na tvoja pitanja a ujedno će pristići i nova pitanja. Uživaj u stvaralaštvu!!! To što deliš s drugima, često ne možeš da znaš šta nekog dotakne, zbog čega zatitra, nasmeje se ili rasplače, a ko se možda i prepozna.
    Nikolina, samo ti slušaj onaj svoj fini unutrašnji glasić i pusti ga… bez ustezanja… pardona… nekome se sviđa a nekome ne… ali svetu se ugoditi ne može a sebi može. Samo hrabro! I nakon 365-og dana. Srdačan pozdrav…

    Liked by 1 person

  6. Draga Aleksandra, hvala ti najlepše od srca za čitanje, lajkovanje i komentarisanje, kao i za divnu podršku. Vidi se da razumeš, i na tome sam posebno zahvalna.
    U pravu si, jeste pravi izazov, ali samo tako sam mogla isterati samu sebe iz neodređenog i neodlučnog stanja s dilemom – objavljivati ili ne? Pisanje nije sporno, ali svakodnevno disciplinovano pisanje – da li je moguće? Koliko dugo? Koliko mi je to važno? Koliko to volim? Koliko je to izbor, a koliko potreba? Na neka pitanja su stigli odgovori, a na neka još nisu, a neka nova su, kao što si tačno primetila, iskrsla. Ispalo je to zanimljivo putovanje – baš kakva volim – pa ćemo videti dokle će me odvesti. Posle 365. dana će se nastaviti, samo još ne znam kako – ali do tada imam još 107 dana 🙂 Pisaću i o tome kad dođe vreme.
    Hvala još jednom i veliki pozdrav!

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s