STONOGA

Čula je tapkanje brojnih sitnih nogu i pomislila da dolazi grupa dece. Nije ih očekivala u tom mraku i osećanja su joj bila pomešana: bila je zabrinuta zbog njih, ali joj je i laknulo što nije sama. Međutim, kad se okrenula nije ugledala ljudska lica, već ogromnu stonogu koja joj se brzo približavala. Zatvorila je vrata za sobom kako bi je izbegla, jer znala je da ne može pobeći, već se samo sakriti. Nije znala šta da misli i oseća: strah ili radoznalost? Da li je bila progonjena ili samo zanimljiva pojava za to neobično stvorenje? Nije mogla da se upušta u ta razmatranja i da pokuša da odgonetne misteriju, jer je osećala snažnu odbojnost prema tom čudovištu, odbojnost koja je potisnula svaku mogućnost razumevanja i tolerancije, kao i strpljenja. Samo je želela da bude što dalje od nje.

Nakon što je zatvorila vrata grozničavo je razmišljala šta da radi. Ulazila je u razne prostorije da zavara trag, ali pravu strategiju nije imala, jer brzina nije bila na njenoj strani. Pratila je topot nožica i bila sasvim svesna da je stonoga traži, da vreba svaki njen korak. Umirila se i utišala, zastala da razmisli.

Dok je ona mirovala, stonoga je čekala. Da li je to bilo rešenje? Da prestane da se kreće? Da se pretvori u mirno, beživotno stvorenje kako ne bi privlačila pažnju i kako bi se oslobodila progona? Celo njeno biće se uzbunilo pri toj pomisli i znala je da beg i izbegavanje nisu bili od pomoći.

Sledeća mogućnost je bila borba, ali ni to joj se nije svidelo: Da li je to zaista bilo pravo rešenje? Napad ili odbrana? Za šta je imala snagu i motivaciju? Za stalno uzvraćanje na napade progonitelja ili za ubistvo koje bi je oslobodilo jednom za svagda? Ne, ni to joj nije odgovaralo. Borba ili krivica doveka.

Bez opcija, pomalo očajna, zapitala se šta još može da uradi. Na kraju joj je pala na pamet još jedna mogućnost: suočavanje. Suočavanje s tim čudovištem koje je proganja. Morala je da savlada odbojnost, čak gađenje, ali to je bilo bolje od preostalih opcija.

Otvorila je vrata i pogledala to odvratno stvorenje u lice. Stajala je na dovratku, da ne može da uđe, jer je znala da šta god da se desi, nije smela da ga pusti unutra. Gledale su se neko vreme, a onda je ona progovorila: „Idi. Ostavi me na miru, ne želim te ovde.“ Stonoga prvo nije razumela, a zatim je tužno pognula glavu. Na kraju se okrenula i otišla.

20.07.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s