DRVO U PUSTOŠI

Seme drveta je tu slučajno sletelo. Zemlja je bila tvrda i suva, verovatnoća je bila skoro nikakva da će se primiti. Kako može da iz negostoljubivog tla iznikne biljka kojoj tu nije mesto? Ali verovatnoća je samo broj, a misterija zvana Život, Bog ili Sudbina, voli ponekada da se našali, da se poigra.

Usred pustoši, kada i gde niko ne bi očekivao, izniknula je mala biljka. Nije imala dovoljno vode, niti dovoljno hrane, a sunca je bilo previše. Vetar koji bi tuda preleteo, video je kad se promolila iz zemlje i morao je da zastane od čuda. Nije se dugo zadržao, otišao je sasvim siguran da će, kao i druge, i ova biljčica uskoro nestati.

Kad je ponovo prošao tim putem, iznenadio se kad je video da je biljčica porasla. Polako, uz velike teškoće, ona se izborila. Koreni su joj zašli duboko, duboko u zemlju i našla je sebi hranu i vodu. Pošto joj je mnogo vremena i snage trebalo za to, bila je sitna i naizgled slaba. Grane i lišće su joj bili tanki, pomalo sparušeni od sunca, ali nisu se predavali. Vetar je pomislio: „Hrabra biljčica, ali ipak neće dugo potrajati.“

Kad je godina prošla i vetar se ponovo vratio, poskočio je i napravio snažan vrtlog od iznenađenja: to više nije bila biljčica, već pravo malo drvce. Uzdisalo je pod njegovim naletima, ali se nije dalo. Vetar je primetio da ga povređuje, pa se malo smirio.

  • Kakvo si ti to čudo?
  • Čudo? Ja? Zašto?
  • Za svog mog veka, a mnogo sam već star, ovde nikada nije niklo drvo.
  • Stvarno? Sad mi je sve jasno.
  • Šta ti je jasno? Meni ništa nije jasno.
  • Zašto nikoga nema. Zašto sam uvek sam.
  • Da, to je i meni jasno. Ali mi nije jasno kako si ti uspeo da preživiš.
  • Ne znam. Samo sam se borio.
  • Samo!? Samo!

Vetar se grohotom nasmejao i ponovo počeo da se obrće od uzbuđenja.

  • Prestani! Čupaš me!
  • Izvini, toliko sam uzbuđen da se na trenutak zaboravim.
  • Uzbuđen? Što bi ti bio uzbuđen?
  • Dugo prolazim ovuda. Ovo mi je najdosadniji deo. Nikada ranije ovde ničega nije bilo, a sada je tu čudo veće od svih.
  • Veće od svih? Pa ja sam mali, zašto sam ja veliko čudo?

Vetar se opet nasmejao i poleteo visoko, da ne bi čupao mališu, a onda se vratio.

  • Nije stvar u tvojoj visini, još ćeš ti rasti, ali već si veliki, veliki si kao nijedno drvo na svetu.
  • Ne razumem.
  • Lako je rasti tamo gde ima vode i gde je zemlja meka, tamo gde sunce stalno ne prži.
  • Postoje takva mesta?
  • Naravno da postoje. I ti si došao s jednog takvog. Mora da sam te ja ili neki moj rođak greškom doneo ovde. Trebalo je samo da padneš i sasušiš se, ali ne, ti si odlučio da prkosiš.
  • Nikome ja ne prkosim.
  • Ne razumeš me, mališa, ne mislim ništa loše. Prkosiš verovatnoći, zakonima prirode… Ti si čudo!
  • Nisam ja nikakvo čudo. Ja sam samo malo drvo.
  • Divan si, mališa. Jedva čekam da te vidim sledeće godine. Sada moram da idem…
  • Nemoj da ideš, s kim ću da razgovaram?

Međutim, nemirni vetar je već otišao svojim putem. Mnogo je žurio. Trebalo je još mnogo mesta da pređe i mnogo toga da podigne i počupa.

I godina je prošla, a drvo je još više naraslo, i više nije bilo maleno, već je stasalo. Znalo je da se vetar vratio čim je čuo njegov grohotan smeh.

  • Bravo, bravo! Narastao si, momče!

Drvce se postidelo, ali i iskreno obradovalo.

  • Misliš?
  • Ne mislim, znam, vidim. Uskoro ćeš sazreti.
  • Šta to znači?
  • Znači da ćeš i sam imati plod.
  • Plod?
  • Da. Imaćeš svoje seme i ono će pasti na zemlju i ako bude jako kao ti, izaći će novo drveće.
  • Neću više biti sam?
  • Možda. Ako neko bude jak kao ti…

Vetar je opet otišao, a drvo je strepeći čekalo. Vreme je prolazilo, plod je pao, ali se ništa nije dešavalo. Kad se vetar vratio, drvo je bilo tužno.

  • Šta je bilo?
  • Ni jedno se nije primilo.
  • Ne možeš to znati. Dug je put kroz tvrdu zemlju. Sačekaj.
  • Nemam izbora, ništa drugo ni ne radim osim što čekam.

Kad je sledeće godine vetar došao, njegovom čudu nije bilo kraja. Pored usamljenog drveta su iznikle još dve mladice. Vetar se radosno uskovitlao, a drvo se nije bunilo, već se smejalo s njim. A onda se setilo:

  • Pazi da ih ne povrediš, još su mali.
  • Da, izvini, zaboravio sam. Vidim da si srećan.
  • Da, više nisam sam.
  • Drago mi je zbog tebe. Ko zna, možda nikne i šuma.
  • Pomozi nam malo, donesi kiše, prijatelju vetre.
  • Prijatelju? Niko me nije nikada nazvao prijateljem.
  • Ti jesi moj prijatelj. Uvek si bio tu za mene kad mi je bilo teško.
  • Zaista? Hvala ti, ti si zaista jedno posebno drvo.
  • Da li to znači da ćeš nam pomoći?
  • Naravno da ću vam pomoći!

I tako je vetar zaduvao i doterao nekoliko kišnih oblaka. I voda s neba je omekšala zemlju i osvežila drveće, i mladice su lakše i brže napredovale. Nikada nisu bile tako jake kao prvo drvo, niti su ikada znale šta je ono prošlo, ali nije bilo ni važno. Posle njih su došle i druge mladice, i zaista je tamo u pustoši, gde niko ne bi očekivao, nikao pravi šumarak. Živi svet je počeo da dolazi, da uživa u tom divnom utočištu usred pustoši, koje je nastalo zahvaljujući samo jednom malom, upornom, jakom semenu i podršci njegovog prijatelja vetra.

29.06.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s