PRIČA O SIZIFU

Priča kaže da je Sizif u podzemnom carstvu morao večno da gura ogroman kamen do vrha brda, a kad god bi stigao do cilja, kamen bi se samo otkotrljao do podnožja i Sizif bi opet morao da počne iz početka. Manje je poznato čime je Sizif zaslužio takvu kaznu – izvesno je da je bio veoma lukav čovek i da je nadmudrio bogove, pa su mu se oni zbog toga osvetili. U priči nije bitno ko je bio u pravu, ni da li je Sizif bio dobar ili loš čovek, već samo da se zamerio besmrtnicima i da su oni iskoristili svoju moć da ga kazne. Bogova više nema, ali kao da niko to nije rekao Sizifu, pa on i dalje negde u podzemnom svetu gura taj kamen. Ili možda ipak ne?

Jednog dana je Sizif primetio da nema više nikoga da ga nadzire. Odlučio je da ostavi kamen i da preda nekome drugome obavezu da ga gura. Iz nekog razloga su i on i ostali u podzemnom carstvu verovali da je taj kamen izuzetno važan i da mora da bude na vrhu brda. Ostali su zaista bili spremni da ga zamene, okupili su se i počeli zajedno da guraju. Međutim, kamen se nije ni pomerio.

Sizif ih je neko vreme podsticao, davao im uputstva – ipak je on imao veliko, dugogodišnje iskustvo i bio je rad da ga podeli. Međutim, ništa nije vredelo. Koliko god da su se trudili, kamen se nije micao s mesta. A Sizif ih je svojim savetima više iritirao nego im pomagao. Kako je moguće da oni sad zajedno ne mogu ni da pomere kamen koji je on sam godinama gurao do vrha brda svakoga dana?!

Sizif nije znao šta da radi pa je odlučio da im se skloni s puta. Možda će zaista sami lakše naći pravi način, jer se ipak najbolje uči putem pokušaja i pogrešaka. Popeo se na vrh brda, seo i posmatrao odozgo njihove uzaludne napore. Ustajao je, šetao tamo-amo, ljutio se i stalno se pitao da li je pogrešio: možda je ipak trebalo da on nastavi da gura kamen, jer izgleda da niko drugi to nije u stanju. Nekoliko puta je već bio odlučio da siđe, a onda bi se predomislio, vraćao se na vrh brda, sedao, ustajao… Na kraju je seo na jedan kamen, duboko uzdahnuo i dobro razmislio.

Razmišljao je i razmišljao i odjednom mu je sinulo: Šta će njemu taj kamen? Šta je njega briga hoće li ga oni izgurati? Slegnuo je ramenima, sasvim zbunjeno, pitajući se kako mu to nije ranije palo na pamet. Bogova očigledno više nema, niko ga više nije ni na šta prisiljavao, nije više bio vezan za to brdo niti za taj svet. Zašto jednostavno ne bi otišao i započeo novi život negde daleko? Zaista, zašto?

Sizif je ustao, oklevao jedan trenutak, a zatim se okrenuo i otišao bez reči. Ostavio je kamen i sve one koji čak ni zajedničkim snagama nisu bili u stanju da ga pomere, a kamoli da ga izguraju do vrha brda. Zašto bi njega bilo briga za to brdo, za taj kamen i za te ljude? Dok je on sam gurao kamen, nikoga nije bilo u blizini da mu pomogne.

Tako se Sizif oslobodio svoje „sudbine“ i nestao bez traga. Niko nikada nije saznao gde je otišao, kako je i pod kojim okolnostima živeo, ali dok god je tako, znači da mu je dobro.

11.6.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s