JOŠ JEDAN KRUG

Oslobodila se tereta smrtnog tela i poletela u visine. Duša joj je bila tako umorna, a opet tako mirna i srećna. Samo je želela da bude što dalje od života, od ljudi, od svojih osećanja i misli. Uspinjala se sve više i sve brže, sve lakša kako se udaljavala od privlačne sile zemaljskog života. Bila je tako zahvalna što je taj trenutak konačno došao i to onda kad je u njoj počelo da nestaje životne snage.

Kad je stigla do cilja, stala je i radosno pravila čigre u vazduhu. Konačno kod kuće! Konačno slobodna! Onda je primetila da je sama – nikoga nije bilo. Druge duše su se držale zajedno na određeoj udaljenosti, ali niko nije prilazio njoj. Čak i ovde je bila sama. Nema veze, pomislila je, samo da ne mora da se vraća.

  • Nisi sama.

Misao se stvorila niotkuda u njenoj glavi i okrenula se prema izvoru. Pored nje je bila duša koju je tako dobro poznavala i tako mnogo volela.

  • Naravno. Znala sam da ćeš ti biti tu.
  • Uvek.
  • Tako mi je drago da je gotovo i da smo konačno slobodne.
  • Nismo.
  • Kako nismo?
  • Naša porodica je dole, potrebni smo im.
  • Pa šta ako su dole, pridružiće nam se.
  • Ne mogu. Nisu još završili.
  • Ali ja jesam. Sve sam završila. Sve sam pustila, svima sam pružila sve što sam mogla, svima sam oprostila, oslobodila sam se svih svojih grehova i dugova… Zar nisam? Dala sam sve od sebe! Dosto je bilo od mene! Neću da se vraćam!
  • Moraš.
  • Ne želim.
  • Oni će ostati dole zauvek ako im ne pomognemo.
  • Zašto uvek ja? Zašto ne mogu da izađem iz tog kruga i oslobodim se?
  • Vezani smo zauvek. I dok se svi ne oslobodimo, dok svi ne raščistimo sve dugove, niko od nas nije slobodan.
  • Nije fer. Umorna sam.
  • Znam, i ja sam, ali moramo da se vratimo.
  • Mogu li da preskočim jedan krug? Da dođem malo kasnije?
  • Znaš da vreme ovde ne igra ulogu.
  • Znam, samo … ovaj osećaj umora… da li će ikada proći?
  • Hoće, kad svi dugovi budu isplaćeni. Možeš da budeš ovde sama koliko želiš, ali dok god se sve ne raščisti, osećaj težine neće nestati.
  • Zašto?
  • Zato što ne nosiš samo svoj teret, već i teret svih nas.
  • Nije fer. Nije fer! Tako želim da se sve završi! Koliko još?
  • Mnogo je života bilo. Mnogo grešaka i mnogo dugova. Dok se sve ne isplati, nema oslobođenja.
  • Ne želim. Toliko sam se trudila da sve okajem, da isplatim, da sve dam, samo da bih bila slobodna jednom za svagda. Ne razumem zašto…
  • Ravnoteža. Kad sav plus poništi minus i budemo na nuli, onda ćemo biti van zemaljskog postojanja. Do tada …
  • Do tada ću morati da skupljam pluseve, a znam da ću se prevariti i u procesu učenja opet praviti greške – nove minuse… Tome nema kraja, zar ne? Nikada se neću osloboditi.
  • Od tebe zavisi.
  • Osećam da se spuštam.
  • Da, i ja. Vreme je za povratak.
  • Zar već?
  • Da, nema odmora dok se proces ne završi.
  • Ne želim…

U jednoj bolnici rađala se devojčica. Porođaj je bio dug i težak. Lekari su imali pune ruke posla da spasu majku i dete.

  • Koliko se opire, kao da ne želi da se rodi…
  • Da, ali moraće, na ovaj ili onaj način.

Kad je izašla iz majčine utrobe i konačno zavrištala, bio je to plač stare duše koja zna šta je čeka – još jedan krug pun patnje i iskupljenja.

9.6.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s