KOREKCIJA 4

Posle ručka je ušla u tetkinu biblioteku. Bila je ogromna. Knjige različitih boja, veličina i naslova, na različitim jezicima, o različitim temama i oblastima prekrivale su sve zidove. Trebalo joj je vremena dok nije pronašla Galeba. Dopalo joj se što je knjiga kratka i ima slika, pa je prihvatila ideju da piše esej o njoj: dečija knjiga, može, nasmejala se. Onda je počela da je čita ni ne sluteći da će joj ta knjižica promeniti život.

Kada je završila, pošla je do prozora i neko vreme stajala posmatrajući more, a onda je izašla na terasu. Ćutke je sela pored tetke, a ona ju je samo upitno pogledala.

  • Pročitala sam Galeba.

Tetka se osmehnula.

  • Marko?
  • Da.
  • I?
  • To je prokleto dobra knjiga.
  • Znam, jedna od mojih omiljenih. Znala sam da će se i Marku dopasti, on voli sve što ima veze s morem.
  • Da, baš je opsednut.
  • Znaš, otac mu je bio ribar i često ga je vodio na more, na pecanje. Marko je to obožavao.
  • Bio?
  • Da, stradao je u oluji. More nije samo njegova ljubav, već i ljubav njegovog oca, svi njihovi zajednički trenuci i sećanja povezani su s morem. Nemaju svi sreću da im je otac živ i da želi da provodi vreme s njima. Neće ni svi očevi da se trude oko svoje dece.

Tetka ju je samo značajno pogledala i Marija je shvatila poruku, ali nije želela da se raspravlja. Tetka ionako nije bila kriva ni za šta.

Marko sutradan nije došao po nju. Očigledno mu je dosadila njena nabusitost. Kad je stigla u školu, samo je sela na svoje mesto ne udostojivši ga ni jednog pogleda. Ceo dan je gledala kroz prozor, kao da uopšte ne prati nastavu, ali jeste, pratila je. Naučila je da sluša s odsutnim izrazom lica koji je nervirao njene sagovornike. Samo je na književnosti bila u potpunosti prisutna, jer je s iznenađenjem shvatila da književnost može biti i te kako zanimljiva. Posle časa je prišla nastavniku i obavestila ga:

  • Želim da pišem o Galebu Džonatanu Livingstonu.
  • Sjajan izbor! Jedva čekam da pročitam rad. Da li treba više vremena?
  • Ne, ne treba.

Videla je Markov iznenađen izraz lica, ali se i dalje pravila da ga ne vidi. Sačekao ju je posle škole.

  • Pročitala si je?

Prvo ga je samo ćutke pogledala, a onda rekla s osmehom:

  • U jednom dahu.

I on se ozario.

  • Prvi put te vidim da se smeješ. Trebalo bi češće, lepo ti stoji.

I dalje se smešila i shvatila da je dugo, zaista dugo prošlo otkad se iskreno nasmejala.

  • Želela bih da pročitam druge knjige poput Galeba.
  • Ništa nije kao Galeb. Ali pitaj svoju tetku, izvini, baba-tetku, sve dobre knjige sam našao kod nje.
  • U redu, pitaću tetku.

Leto 2017.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s