KOREKCIJA 2

Probudilo ju je lupanje u sobi. Kad je otvorila oči, videla je da joj je majka već spakovala stvari i da stoji pored kreveta spremna za polazak. 

  • Obuci se, krećemo za deset minuta. Moram da stignem na posao.
  • Ti ne ideš sa mnom?
  • Ne. Požuri.

Spremila se preko volje. Nije se počešljala jer je znala koliko to nervira majku. Izraz njenog bunta. Ušla je u autobus neuredna i nadrndana i sela pored prozora. Majka se samo okrenula i otišla. Nije je ni pogledala, niti joj je poželela srećan put. Bilo joj je teško da prizna sebi, ali to ju je pogodilo. Onda je slegnula ramenima, stavila slušalice na uši i upalila muziku.

Kad je stigla, na stanici joj je prišao jedan nasmejani momak:

  • Izvini, ti si Marija?
  • Da, pa? Ko si ti? – odvratila je nabusito.
  • Marko, drago mi je – pružio joj je ruku ne skidajući osmeh s lica, ali ona ju je samo pogledala i nastavila da smrknuto zuri u njega.
  • Poslala me je tvoja tetka.
  • Baba-tetka.
  • Dobro, mi je svi zovemo teta Nada.
  • Zašto ona nije došla?
  • Kuva ručak, a ja sam taman bio svratio i ponudio sam se da uskočim umesto nje.
  • Kako si me prepoznao?
  • Pa … nije bilo teško.

Nasmejao se i namerno nije htela da ga pita šta to treba da znači. Da ne bi slučajno pomislio da ju je briga.

Kada su stigli, teta Nada ju je takođe dočekala s osmehom.

  • Zdravo, draga.

Onda ju je osmotrila i rekla:

  • Baš kako sam i mislila.

Njih dve su za vreme ručka ćutale, samo je Marko pričao o knjizi koju ju nedavno pročitao o kitovima. Teta Nada ga je sa zanimanjem slušala, klimala glavom, i zgražavala se zbog alarmantnih podataka koje je mladić sipao kao iz rukava, ogorčen zbog uništenja prirode. Mariju nije bilo briga, te nije ni slušala dok joj se Marko nije obratio:

  • Hoćeš li da dođem sutra po tebe da odemo zajedno u školu?
  • Može.
  • U redu. Hvala na ručku, teta Nado. Bilo mi je drago, Marija. Do sutra.

Teta Nada je ustala, pospremila sto i oprala suđe, a Marija je ćutke sedela. Odjednom ju je savladao umor. Dokle više? Dokle će biti lutka o čijem životu odlučuju drugi? Trgnula se kad je osetila kako je tetka ispitivački posmatra.

  • Pokazaću ti tvoju sobu.

Marija je ustala i pošla za njom. Soba je bila mala i čista s predivnim pogledom na more. Tetka je izašla i ostavila je samu. Marija je gledala kroz prozor i plakala. Setila se letovanja kad je bila mala, kad su dolazili svi zajedno, kao porodica, kako su se smejali, igrali se na plaži i u vodi, kako ju je otac učio da pliva i roni… Bili su to dani puni radosti. Sad je bilo pusto. Na plaži, u njenom životu i njenom srcu. Legla je i zaspala u suzama.

Leto 2017.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s