MOLITVA

Nekada je bila sveštenica. U nekom drugom životu. Asketa i dobročiniteljka. Razočarana i ogorčena. Sada nije volela crkve. Osećala se kao uljez koji skrnavi sveta mesta, jer nije poštovala tradiciju i običaje, jer je gajila sumnje u instituciju koja ih je podigla. Ponekada, sasvim retko, ipak bi ušla u ta impozantna zdanja pomešanih osećanja: s poštovanjem i sumnjom, ali i nadom da će osetiti još nešto pored neprijatnosti. Želela je da u sebi pronađe tu neuništivu veru koja donosi mir, ali joj nije polazilo za rukom.

Tog dana je prošla pored crkve, ali nije želela da uđe. Nije bilo svrhe. Išla je po knjigu koja je stigla za nju: Moć reči. Bila je to zbirka u kojoj se našla njena prva objavljena priča. U povratku iz pošte, put su joj preprečila dva crna psa. Zastala je, jer nije volela lutalice. Nije im verovala. Neko vreme je oklevala, misleći da će možda otići, ali oni kao da su čekali na toj uskoj stazi i gledali je bez namere da joj se sklone s puta. Prešla je na drugu stranu ulice i našla se odmah ispred crkve. „U redu,“ pomislila je, „ako je ovo poruka, primila sam je.“

Ušla je u crkvu i sela. Knjigu je spustila na stolicu pored sebe, shvatajući simboliku njenog naslova – čitava religija kojoj je ta crkva bila posvećena zasnivala se na moći reči. Sedela je tamo sama, pitala se čemu taj dolazak, u želji da u tom trenutku nađe neki smisao, ili da mu ga ona pripiše – nije bilo važno. Samo joj je bilo potrebno malo smisla.

Gledala je oko sebe, posmatrajući okom estete i uočavala detalje i simbole: dva pauna i dvoglavi orao na lusteru. Svuda ikone i ukrasi. Vitraži kroz koje se prelamalo svetlo. Buket belih kala, njenog omiljenog cveća … Odjednom joj se pogled zadržao na jednoj slici – svetac koji u jednoj ruci drži knjigu, a druga mu je podignuta u znak blagoslova. Zapitala se: „Da li je to znak? Da li sam zbog toga tu? Da li to znači da treba da nastavim s pisanjem, da ne odustajem? Da li to znači da moja reč ima smisao?“ Poželela je da to bude poruka, da to bude ohrabrenje koje joj je trebalo, vera da jeste na pravom putu uprkos svojim sumnjama. Pogled joj je pao na drugu ikonu s dva sveca i setila se imena tog hrama: Crkva Svetih Kirila i Metodija. Treći znak knjige.

U crkvu je ušao nastavnik s grupom dece. Neki su ga pomno slušali dok je govorio, drugi nisu, čak su i pričali međusobno. Pomislila je na svoj posao, na osećaj uzaludnosti koji ga prati. To je sudbina reči – dopiru samo do pojedinaca, dok ih drugi uopšte ne primaju. Svuda ima i otvorenih i zatvorenih duša.

Niz slučajnosti ili znaci? Poželela je da postoji skriveno značenje u tom trenutku. Poželela je da to znači da reči, njihova svetost i moć jesu njen put, smisao njenog života. Poželela je da ubuduće, kad god posumnja, vera ipak nadvlada, vera da njena ljubav prema reči nije slučajna i proizvoljna, već da je prava, da je važna, da je potrebna – ne samo njoj, već još nekome. Poželela je da njena reč bude dar – u svakom smislu. Na kraju je shvatila da to nije bila samo želja. Bila je to molitva.

16.5.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s