ZAČARANA ŠUMA VIII

Znala je šta treba da uradi, ali ne i kako. Kako da uspori ili spreči propadanje Šume? Sačekala je noć i kad je on tiho ustao iz kreveta, ona ga je pratila. Krenuo je u Šumu, tako polako i bešumno, da je samo slutnja zla upozorila životinje koje nisu ništa čule, videle ili onjušile. Uznemireno su podigle glavu, nastojeći da odrede odakle dolazi opasnost, ali uzalud. Zato je ona bila tu te noći. U trenutku kad je nameravao da se baci na plen, ona bi napravila šum i životinje su na vreme pobegle. Kad bi se okrenuo prema zvuku, ona bi se sakrila. Zbunjen, misleći da ga je omela neka druga zver u lovu, krenuo je ka zamku. Nije pošla za njim.

Prenoćila je na travi pored izvora, tamo gde je počelo stvaranje. Mirisi i zvuci koji su doprli do nje pre nego je otvorila oči bili su melem za njeno srce mučeno krivicom. Nežni dodir njuške ispunio ju je ljubavlju kakvu nikad dotad nije osetila: ova bića su zavisila od nje. S poverenjem i bez straha su pili zajedno s njom iz izvora, ležali pored nje na travi i ona je milovala njihovo krzno, tiho im obećavajući da će ih odsad čuvati svojim životom.

Začula je čeznutljiv zov violine i krenula je prema njemu. Životinje su ustale, ali nisu pošle za njom, ostale su da čekaju na izvoru. Zašla je duboko u Šumu, tamo gde je prošle noći omela njegov lov i našla ga kako stoji na suncu, lep kao nikada, s nežnim osmehom i pogledom punim ljubavi. Ona je stajala i smešila se, ali njeno srce nije igralo. Osećala je naklonost prema njemu, on jeste bio deo njenog bića, deo sveta koji je ona stvorila, ali njeno srce pripadalo je vlažnoj njušci pored izvora, koja je svoj život i budućnost svog sveta položila u njene ruke. Sada je znala da je on stvoren prema čežnji njenog srca, kao i sva lepota u šumi, ali da postoje i mračni tokovi zla koji se kriju ispod te lepote, zla koje je stvarno i čiji je ona deo.

Primetio je da u njenom osmehu nedostaju nekadašnja poniznost i slabost, a u pogledu divljenje i obožavanje. Njena smirenost, nadmoćnost i snaga su ga iznenadile i razbesnele, osmeh mu je nestao s lica koje se pred njenim očima preobrazilo u poznati lik zveri. Nije bila iznenađena. U njihovim pogledima bilo je obećanje: na kraju može da ostane samo jedno od njih dvoje. 

Okrenula se i otišla do izvora gde su je čekale životinje. Podigle su glavu kad je prišla i ponovo je spustile, pune poverenja, bez iznenađenja. Svi su znali da je danju njihov raj bio bezbedan, jer je on lovio noću. Noć će doneti borbu i ona je legla da spava pored toplih tela koje je stvorila lepota njene duše, da skupi snagu za neizbežnu borbu s mrakom.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s