ZAČARANA ŠUMA IV

Kad je pala noć, krenula je na put. Kapija Začarane Šume je bila širom otvorena i svojim sjajem je osvetljavala stazu. Zastala je i sačekala da se nešto desi. Glas joj se nije javio i ona nije znala šta treba da uradi. Čekala je dok je noć prolazila, a Šuma je u tišini čekala s njom. U njoj nije bilo nikakvog pokreta i žena je prvi put osetila kako izgleda blizina smrti, hladna i nepomična, kao jeza koja se uvlači u dušu.

Dočekala je zoru, zbunjena i uplašena, jer nije znala kuda dalje. Da li je pogrešila što je razgovarala s belim mantilom? Da je nije Glas napustio zato što je odala njihovu tajnu? Teskoba joj se uvukla u srce i s nestrpljenjem je čekala sledeću noć, da opet krene u Šumu i potraži put. Onda joj je sinulo: da je Glas ljut na nju, kapija ne bi bila otvorena. Odlučila je da ponovo pokuša i ako Glas ne bude tu da je vodi, da dalje krene sama.

Noć je pala i ona je pošla odlučna, ali i sa strepnjom: šta ako je put zatvoren? Srce joj je poskočilo kad je prišla kapiji, jer je opet bila širom otvorena. Odlučila je da ne propusti još jednu noć da spasi Šumu od te zlokobne tišine i mrtvila i ušla je unutra. Šuma je bila tako gusta da je svetlo kapije osvetljavalo samo deo puta i ona je zakoračila u tamu stazom koja se jedva videla. Tapkala je u mraku, okretala se oko sebe, ne bi li negde ugledala neko svetlo, neki trag. Uplašila se i izgubila. Sela je na neki kamen, i proplakala celu noć, očajna zbog svoje nesposobnosti da spasi Začaranu Šumu, razočarana u sebe.

  • Ali neću odustati! Makar umrla u ovoj šumi, neću odustati!

Noć je bila duga i ona je osećala prazninu mraka kako se polako uvlači u njeno srce i pitala se da li će bolest protiv koje se bori savladati i nju – bolest sveta belih mantila. Zatvorila je oči i prizvala miris vode i žubor potoka, šum vetra i šuštanje lišća, meku travu pod nogama i miris cveća. Njena vizija je bila tako jaka i tako lepa, da joj se učinila stvarnom. Otvorila je oči i na trenutak je bila zbunjena – vizija je i dalje trajala. Lišće je šuštalo, vetar joj je milovao obraze, pod nogama je osetila meku travu, u vazduhu miris cveća i sveže vode, a čula je i žubor potoka i krenula prema njemu, oprezno, polako. Kad je prišla sasvim blizu, sagnula se i spustila ruku – ne u prazninu, već u vodu! Nasmejala se i zaigrala od radosti: Šuma je bila živa!

Ujutro nije bilo srećnije žene od nje. Razmišljala je o tome šta se desilo sinoć i konačno je shvatila: ona je Kraljica Neba, ona je ta koja treba da oživi Šumu, da je izvuče iz mrtvila i tame.

Sledeće noći je ušla u Šumu i prateći zvuk vode je našla potok, stala pored njega i zatvorila oči. Poželela je mesec i zvezde, poželela je svice i da šuma bude živa kao pre. Kad je to pomislila, začuo se grom i očajan Glas: „Ne! Šuma ne treba da bude kao pre! Vratila si nas na početak, ponovo ćemo proći kroz patnje koje su dovele do propasti!“

Odjednom je Šuma buknula životom i hiljadu zastrašujućih zvukova se pojavilo usred tame, oblaci su prekrili mesec i zvezde, i preteći život Šume je počeo da diše kao zver u zasedi. Uplašeno je potrčala prema kapiji, ali ona je bila zatvorena. Izlaza nije bilo.

Izgubila je svest i beli mantili su se zabrinuto okupili oko nje. Užurbano su trčali, dolazili i odlazili, zvali jedni druge, ali niko nije mogao da je probudi. Utonula je u tamu.

Bila je potpuno sama.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s