ZAČARANA ŠUMA I

Dugim, belim, hladnim, praznim hodnikom hodala su dva bela mantila.

  • Stalno gleda u daljinu, kroz prozor, i smeši se. Ako na trenutak i privučem njenu pažnju, pogleda me kao da mi se čudi ili me sažaljeva. Kad ućutim samo skrene pogled, kao da me saslušala iz snishodljive ljubaznosti. Ja više ne znam šta da radim, možda ti budeš umeo s njom.
  • Videćemo.

Ušli su u usku, belu prostoriju. Pored prozora je stajala žena u belom, bosa, pogleda uperenog u nebesko sivilo. Ušli su bučno otvarajući teška metalna vrata, ali se ona nije ni osvrnula. Jedan beli mantil je odmahnuo rukom, okrenuo se i napustio prostoriju, a drugi je ćutke seo na krevet. Vreme je prolazilo, a žena u belom i beli mantil nisu se pomerili s mesta niti prozborili ijednu reč. U jednom trenutku se ona okrenula, kao po naređenju, upravo kada se na vratima pojavila metalna posuda s hranom. Žena u belom je prišla i počela da jede, a beli mantil je na trenutak mogao da joj osmotri lice. Imala je pogled nekoga ko se probudio s namerom da ponovo legne da spava, i blistala je nekim neobičnim unutarnjim sjajem, kao neko ko nešto lepo sanja. Kad je pojela, otišla je do prozora, a on je ustao i izašao.

  • Ti, Kraljice Neba, ti si ta koja može i mora da spasi Začaranu Šumu, samo ti i niko više. Ako ti ne budeš uspela, stotinu godina će proći, dok se nova Kraljica Neba rodi, majka vode i vatre, zemlje i vazduha. Da li si spremna za taj težak poduhvat, Majko gromova?
  • Jesam, Moćni Glasu, jesam, spremna sam. Daću sve od sebe, radije ću da propadnem nego da ne pokušam. Za spas Začarane Šume vredi umreti, jer bez nje je život pust i prazan. Šta mi je činiti?
  • Začarana Šuma živi u tvom duhu i samo tvoj duh je može vratiti. Na tom putu si sama i niko ti neće pomoći, ali uvek ćeš znati šta ti je činiti. Tvoj put je put pitanja i iskušenja, a odgovori i snaga su u tebi.

U mračnoj sobi, pod svetlom lampe, beli mantil je sedeo i čitao bele papire o ženi u beloj sobi. Drugi beli mantil je sedeo preko puta i gledao belo:

  • Jednog jutra je samo odlučila da neće da ustane iz kreveta, da neće da ide na posao, da neće više ni sa kim da razgovara. Bez ikakvog povoda, bez ikakvog razloga. Samo je ućutala, kao da je umrla. Sve je u njenom životu bilo kako treba, nije bilo nikakvih teških iskustava i trauma, ali je ona odjednom, iznebuha, odustala od svega.

Drugi beli mantil je ćutao. Ćutao i čitao, a onda je pogledao kroz prozor u beli sneg koji je počeo da pada i rekao:

  • Preuzeću slučaj.
  • Odlično! – Drugi beli mantil je živnuo. – Biće mi drago da je ti preuzmeš. Bio bi mi to prvi neuspeh u karijeri.

Izašao je iz prostorije. Beli mantil je ostao sedeći, naslonio se i ugasio svetlo. Belina snežnog neba je bacala bledi zrak svetlosti na tamni tepih tamne sobe.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s