OKOVANO SRCE

Izvadila je svoje srce, okovala ga i bacila na dno mora. Iako je bilo daleko od nje, ostali su povezani nevidljivim, čvrstim lancima. Niko nije znao gde je skriveno i kad god bi zbog nekoga zakucalo jače, povuklo lance u želji da se oslobodi, ona bi se žestoko borila da ga zadrži u zatočeništvu. Svaki put kad bi joj pošlo za rukom, srce bi tužno klonulo i tugovalo. Međutim, ona je črsto verovala da mu je bolje u lancima nego da bude slomljeno.

Njeno srce ipak nije odustajalo. Desilo se da je jednom brže zakucalo, ali da je ona potcenila opasnost. Bila je zanesena igrom i nije primetila da je ono krišom isplelo tanani, dugački lanac i povezalo se s još jednom osobom. Kad je obratila pažnju, iznenadila se, ali je i dalje bila samouverena, sigurna da ta nit nema značaja. Kad je shvatila da je već istkana čvrsta veza, bilo je prekasno. Dok je ona pokušavala da je uništi, srce je lomilo okove. Počela je da ga preklinje „Nemoj, molim te, ne znaš šta radiš!“

Dugo zatočeno i ogorčeno, srce je nije slušalo. Pulsiralo je, nadimalo se, vuklo i borilo tako snažno, da se more oko njega uskomešalo, a ona je podrhtavala. Svako pucanje lanca je u njoj izazivalo strah, ogroman strah od patnje koja sledi. Plakala je: „Prestani, ne mogu! Ne mogu da ponovo prolazim kroz to!“ Uzalud. Lanci su pukli, a srce je poletelo – ne k njoj, već k njemu. Ostala je bez daha, čekajući.

Srce je ležalo pred njim, snažno kucajući od uzbuđenja i radosti. On ga je zbunjeno pogledao, uzeo ga u ruke, ništa ne shvatajući, a onda ga bacio. Srce je ostalo da leži na tlu, pulsirajući od umora i bola, krvareći. Bilo je slomljeno.

Došla je do njega i uzela ga. Šta sada da radi? Da li da ga vrati u okove ili tamo gde mu je mesto? Znala je šta srce želi. Divila mu se zbog hrabrosti i istrajnosti – ipak je to bilo njeno srce. Vratila ga je gde pripada i kad su se ponovo sjedinili, osetila je snažan bol i tugu, ali i ispunjenost i toplinu. Njeno srce je veselo poskočilo, slobodno, zadovoljno, spremno. Bila je iznenađena: „Eh, srce moje ludo, zar opet? Zar ti nikada ne odustaješ?“ Znala je odgovor i pre nego što ga je čula: „Naravno da ne!“ Nasmejalo se tako veselo, da je i ona morala da se nasmeši. „Da, znam.“ 

3.1.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s