CRV

Gledala je krupno kamenje koje se jasno videlo ispod namreškane površine. Setila se Geteove balade o ribaru i jednog dana iz svoje mladosti. Tada je bilo proleće, nosila je dugačke rukave i šetala se pored mora. Dok je netremice posmatrala vodu osetila je neodoljivu želju da skoči i izgubi se u tom plavetnilu. Sada, godinama kasnije, opet je osetila istu želju. I? Da li je konačno došao taj trenutak? Da skoči i prepusti se snažnom nagonu i postane jedno s morem, rasprši se, nestane među česticama vode i postane jedan dah kosmosa? Da li je dotle došlo?

Taj prokleti crv, taj mali crni zlobni crv koji je ušao u njen život i razrovario ga dok se nije raspao u sitne delove, pretvorio se u rasulo. Iako je u svojm mislima bukvalno videla crva kako jede sve pred sobom, ipak je bila reč o ženi, o niskoj, tankoj, dugokosoj crnki. Jeste, doduše, i fizički podsećala na crva, ali zvala ju je tako jer je osećala gađenje i prezir prema toj prividno bezazlenoj štetočini koja se ušunjala u njen život, ukrala joj posao, muža, a na kraju i zdrav razum.

Stekla je njeno poverenje jer je delovala tako krhka, nevina i iskrena. Nataši je prijalo Sonjino divljenje i neskrivena zavist. Otvoreno joj je govorila da želi sve njeno, a njoj nije na pamet palo da je to mislila doslovno, već je verovala da i Sonja želi dobar posao i dobrog muža, i da stvori život poput njenog. Samo što njena nova „drugarica“ nije imala na umu ništa slično, već je želela sve gotovo, da samo otme tuđe bez ulaganja truda i vremena.

U stvari, kad bolje razmisli, nije tačno, Sonja se jeste potrudila. Potrudila se da joj Nataša preda sve što je imala bez borbe. Ubacila joj je u glavu sumnje, laži, poluistine i pustila ih da deluju, da se uvuku u njenu svest i obave svoje. Nataša je postala nesigurna, zatim agresivna. Uništavala je jedan po jedan poslovni i privatni odnos, a strpljiva i blaga Sonja je išla za njom i skupljala njene ostatke.

Da, Nataša je bila svesna da je sama kriva, da je njena nekontrolisana narav sve uništila. Možda zato i ima smisla da svoj kraj potraži u moru, tako pitomom na suncu, a tako strašnom kad se razjari pod naletima vetra. Koliko je malo bila gospodarica te svoje divlje prirode! I koliko nikoga nije bilo briga šta se stvarno dešavalo! Ipak ljudi vole more samo kada je mirno i drže se podalje od njega kad se podignu talasi. Poput nemirnog mora i ona ih je plašila svojom žestinom i jedan po jedan su se udaljavali iz njenog života. Voleli su njenu hrabru, strastvenu prirodu, ali su bežali od njene destruktivne snage, od oluje u njenoj duši. Napustili su je. Nestali. Sada je sama. Samo ona i more.

More je sada bilo mirno. Bila je i ona – iznenada je postala svesna toga. Pogledala je u lagane talase koji su polako, ali sigurno menjali izgled kamene obale. Crva nije bilo. U moru je on bio ništa, njime su se samo hvatale ribe. Sonja joj je ipak učinila uslugu, rasterala je sve plašljive ribice u njenom životu. Pokazala joj je ko je ona sama i ko su ljudi oko nje. Ona i dalje ostaje snažna sila. Opet će se umiriti kao more posle oluje i tiho zagospodariti sobom i svojim životom. Biće jača. Biće mudrija.

Zagledala se u daljinu. Još će mnogo oluja i bonaca proći pre nego što kucne čas. Trenutak još nije došao.   

Leto 2017.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s