MEFISTO I FAUSTINA II

Nije mogla da veruje kad je čula njegov odgovor:

  • Nećemo živeti zajedno.
  • Molim?
  • Nećemo živeti zajedno.
  • Pa zašto si onda hteo dete sa mnom? Zar ne želiš da budemo porodica?
  • Ne. Želim dete s tobom, ali ne želim da budem u vezi s tobom.

Osetila je snažan udarac u stomak, ali je ostala prisebna:

  • Da li ćeš barem dolaziti da nas vidiš?
  • Naravno, kao i do sada.
  • Kao i do sada?

Ponovila je kao eho, slabim, slomljenim glasom, a u glavi joj je odzvanjalo: „Kao i do sada, kao i do sada, kao i do sada…“ Već je počeo da ređe dolazi, kad god je on želeo, ali ne i kada joj je bio potreban i kad je ona to želela. Iako je pre mislila da će se sada sve promeniti, da će biti uz nju, da će konačno biti zajedno, shvatila je da je on ostvario svoj cilj i da više nema nameru da se trudi.

Svet se okrenuo oko nje. U svim njenim sanjarijama i noćnim morama, u svim knjigama i filmovima, nikada, ali nikada muškarac nije rekao tako nešto svojoj izabranici, a ona je sada to čula od čoveka kojeg je volela više od bilo koga na svetu i za koga je do ovog trenutka bila ubeđena da ipak, prikriveno, voli nju. U tom trenutku se ceo njen svet raspao uz zaglušujuću buku koju je samo ona čula.

Bila je slomljena, osetila je kako je život napušta. Osetila je hladnoću, kao da se ledene ruke zla obavijaju oko njene duše, kao da joj mraz ulazi u grudi i širi se njenim telom neverovatnom brzinom. Grlo joj se steglo i nije mogla da normalno diše. Obuzeo ju je strah kad je konačno shvatila, a radost i nada su nestale kao da nikada nisu ni postojale. Pusta zemlja kojom je njena duša hodila otvorila se i pala je u duboku tamu.

Porodica i prijatelji su joj govorili da misli na dete, da treba da živi radi njega, da se trgne, ali nisu shvatali da njoj nije bilo samo slomljeno srce, da nije samo nešto u njoj umrlo, već da je umrla ona, a da je disala i kretala se samo mehanički, kao prazna ljuštura. Svet koji je gradila čitavog života, sve u što je ikada verovala, sve što je bila i što je želela, srušilo joj se na glavu i ona nije bila u stanju da ponovo gradi – ni sebe ni taj svet. Njena duša je ležala u pustim ruševinama tog sveta, nesposobna da ponovo ustane. 

Više nije govorila, nije uzimala hranu i piće, te su je smestili u bolnicu i dali joj infuziju. Morali su i njega da obaveste kao oca deteta. Došao je i preuzeo sve troškove i obaveze. Tražio je da vode računa o detetu i da ga pozovu kad bude vreme. Održavali su je na životu do trenutka porođaja, a kad je začula plač deteta, pogledala ga je, užasnuta šapnula: „Devojčica!“ i izdahnula.

On se obradovao, jer je želeo devojčicu. Za majku nije ni pitao, ali su mu ipak rekli. Samo ih je pogledao s bezizražajnim izrazom na licu i slegnuo ramenima. Nije ga bilo briga. Hteo je samo da zna kad može da dođe po dete. Došao je još jednom, uzeo devojčicu i otišao. Više ih nikada nisu videli.     

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s