MEFISTO I FAUSTINA I

Glava joj je uvek bila u oblacima. Radovala se kad god bi svet knjiga otvorio još neka vrata za njen radoznao um. Ljudi je nisu preterano zanimali, bili su joj dosadni i nisu imali ništa novo da joj kažu. Izbegavala je velika društva i prazne razgovore i samo žudela za novom knjigom, za novim saznanjem, za otkrivanjem još jednog delića velikog sveta.

Družila se s ljudima zato što je morala, zato što je to bio sastavni deo života, zato što je to bilo normalno, ali suštinski je ta druženja nisu ispunjavala. Sve je bilo nedorečeno, isprazno, beskonačni rituali i razgovori bez smisla, u kojima je učestvovala samo zato da ne bi bila sama.

Onda je naišao on. Bio je misteriozan, zavodljiv, snažan, inteligentan, kao da je iz knjige izašao. I on je voleo da čita, čak i više od nje. Omađijao ju je i želela je samo da bude s njim, da razgovara s njim, da sluša njegov glas. Bila je presrećna zato što je konačno našla muškarca koji joj je dorastao, koji je bio zanimljiv i privlačan. Bila je svesna da nije lepotica, ali konačno ju je neko želeo i bila je presrećna zbog toga. 

Ubeđena da može da mu veruje, jer je bio tako savršen, upravo onako kako ga je zamišljala, predala mu se bez pogovora telom i dušom, i postala njegova – prvo je mislila devojka, a onda je postepeno shvatila – igračka. Trebalo joj je, zbunjenoj, neko vreme da shvati da ju je zaveo, ali da ju nije voleo. Nije mu bila važna. Njemu žene nisu ništa značile. Pošto nije htela da prihvati stvarnost, ubeđivala je sebe da je u zabludi, da je samo nesigurna, da ga je pogrešno shvatila. Kopala je dublje, pokušavala da ga razume, da se promeni, da se prilagodi, da bude žena kakvu želi i kakva mu treba, da se ponaša kako dolikuje. Pošto nije imala mnogo iskustva, nije znala kako se prava žena ponaša (a ni muškarac), jer je ipak odrasla uz knjige i u knjigama. Poverovala je da je samo ona kriva, da on jednostavno nije mogao da trpi njeno budalasto ponašanje. Borila se. Borila se protiv stvarnosti da sačuva iluziju o pravoj ljubavi.

Jednog dana joj rekao šta želi više od svega: dete. Bila je srećna – konačno znak ljubavi! Sanjarila je o porodičnoj sreći koju samo ona može da mu pruži, da mu ostvari san. Kad je zatrudnila, jedva je čekala da mu to saopšti i nije bila razočarana. Njegovo lice se ozarilo i zagrlio ju je čvrsto kao nikada do tada. Srce joj je bilo na mestu i verovala je da je konačno pronašla sreću.

Nedelje su prolazile i stomak je već počeo da se nazire, ali on nije češće dolazio, naprotiv. Retko bi se javio, još ređe ju je pitao kako je, i izgovarao se poslom svaki put kad je želela da ga vidi. Ni u jednom razgovoru nije pomenuo ni zajednički život, ni brak. Na kraju se osmelila i pitala ga kad će početi da žive zajedno.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s