DIVLJAKUŠA IV

Prvi put se nasmejala kad je njihova kćerkica slučajno prosula hranu po sebi i zaplakala. Nakon prvobitnog iznenađenja i ostali su počeli da se smeju. Led je konačno bio probijen.

Od tada više nije boravila samo u sobi, već se slobodno kretala po kući, a onda i po dvorištu. Naročito je volela da bude blizu životinja, a i one su pozitivno reagovale na nju. Pomagala je u domaćinstvu i pokazala se kao brza, spretna i sposobna devojka, te je bila od velike koristi sveštenikovoj ženi. Čitati jeste znala, ali slabo, pa ju je sveštenik uveče podučavao – svoj ritual čitanja pre večere su nastavili, ali su sada zamenili uloge.

Iako je u sveštenikovom domu vladala harmonija, ljudi u selu nisu imali mira. Počeli su da nagađaju ko bi mogla da bude ta „divljakuša“ i sve češće su provirivali u dvorište i kroz prozore kuće da „dobro osmotre“ nepoznatu devojku o čijoj lepoti se sve više pričalo. Nemir se polako vratio u selo.

Nekim pojedincima nIje odgovaralo što ju je sveštenik pripitomio, jer onako divlju su mogli da je povrede bez ikakvog povoda i opravdanja, samo zato da bi je “doveli u red”, bilo silom, bilo milom. Oči bi im se zacaklile kad bi na to samo pomislili ili o tome tiho razgovarali da ih njihove žene i sveštenik na čuju.

Sveštenik je zabrinuto posmatrao promene među seljanima i – koliko god mu je to teško palo – on i njegova porodica su odlučili da je krišom odvedu daleko od njih. Sakrili su je u kola i jednog ranog jutra, dok su svi spavali, odvezli je u grad, kod sveštenikovog dobrog prijatelja.

Nakon što je otišla, selo se smirilo, uprkos tome što su pojedinci bili nezadovoljni zato što im je plen pobegao. Sveštenika su još dugo pratili prekorni pogledi, ali on se pravio da ih ne primećuje. Bio je miran, jer je znao da je devojka na sigurnom.

Njegova štićenica je u gradu počela da nadoknađuje propušteno obrazovanje. Bila je vredna i bistra, i brzo je napredovala. Nakon nekoliko godina je bila osposobljena da vodi samostalan i nezavistan život, ali je i dalje ostala nepoverljiva prema ljudima i više je volela da provodi vreme u prirodi i sa životinjama. Jeste znala da ima dobrih osoba kao što su sveštenik, njegova porodica i prijatelji, ali nikada nije zaboravila njegove reči na rastanku:

  • Uvek imaj na umu da postoje vukovi i jagnjad. Svi znaju da se vukovi hrane
    jaganjcima, i da bi ih lakše uhvatili, često se kriju u jagnjećoj koži. Isto tako, neka jagnjad radi odbrane navlači vučju kožu. Tvoja majka je bila jagnje i ogrnula te vučjom kožom da te zaštiti. Da bi opstala u ovom svetu nešto od vuka moraš zadržati – ili ćud ili dlaku. Nemoj biti samo jagnje i nemoj dirati jagnjad, ali vukova se dobro čuvaj, naročito onih u jagnjećoj koži.

Poslušala ga je i čuvala se. 

Leto 2017.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s