MALA SIRENA

Za sve je kriv Hans Kristijan Andersen. Da nije napisao bajku Mala sirena, ne bi bilo ni ove priče.

Kad je Zoe pročitala tu bajku, konačno joj je sve postalo jasno: ona je bila potomak male sirene. Govorili su joj da je to bajka o nesrećnoj ljubavi, o odricanju od sebe samog zarad voljenog bića (što je neminovno vodilo u propast), i da to nije stvarno, ali bilo je uzalud. Zoe nije odustajala:

  • Ne, ne i ne! To je istinita priča i ja sam živi dokaz!

Šta su mogli da joj kažu na to? Leto je provodila na moru, proleće, jesen i zimu na bazenu. Plivala je i ronila kao riba, bila je vična svim stilovima, sate je provodila u vodi, i za nju nije bilo ničeg lepšeg i važnijeg od toga. Zaista, kao da je bila sirena u nekom prošlom životu. Ali svi znamo da sirene ne postoje. Kako joj dokazati nešto tako očigledno kad ih upita:

  • Otkud znate da ne postoje? Tvrdite da Bog postoji, iako ga nikada niste videli! Zašto sirene ne bi postojale? Ja sam dokaz!

Time se rasprava završavala, ali ne i zabrinutost njenih najbližih, jer se činilo da Zoe zaista veruje u svoju tvrdnju. Išla je toliko daleko da je želela da povrati svoj „prvobitni oblik“, da poništi „veštičju čaroliju“ i ponovo bude sirena. Bila je ubeđena u to da su njeni srodnici u moru, da žive ispod površine i da treba da im se vrati. Samo je prvo morala da pronađe vešticu.

Pošto su njena porodica i prijateljii očigledno bili zabrinuti i nisu joj verovali, odlučila je da im ništa ne govori o svojim planovima. Krišom je obilazila veštice, vračare i vidovnjake, u nadi da će neko od njih moći da joj pomogne. Nije htela da im kaže šta želi, da im ne bi unapred previše odala, čekala je da sami „otkriju“ istinu. Znala je da nisu svi zaista daroviti, ali je verovala da među njima sigurno ima naslednica moćne morske veštice. Ali avaj, sve vračare, veštice i vidovnjakinje koje je dosad obišla bile su lažne, a ona je postala sve očajnija i zabrinutija. Skoro je odustala kada je ušla kod jedne napirlitane vračare koja je izgledala jednako lažno i neubedljivo kao i šator u kojem je boravila. Međutim, kad je sela, žena ju je prodorno pogledala i rekla:

  • Vidim vodu. Dete, šta ti je? Zašto si opsednuta vodom? Ostavi se toga, doći će ti glave.

Devojka je zaprepašteno ćutala, ne verujući da ju je konačno našla. Kad se sabrala, odgovorila je:

  • Ne mogu, jače je od mene. To mi je sudbina. Možeš li da mi pomogneš?

Žena ju je gledala nekoliko trenutaka, a onda dodala:

  • Niko tebi ne može da pomogne, draga. Mani se toga i živi svoj život.

Još odlučnije i tiše, Zoe je odgovorila:

  • Ne mogu. Umreću ako se ne vratim.
  • Dušo draga, umrećeš i ako se vratiš.

Još tiše, s prizvukom fatalnosti i očaja u glasu, Zoe je prošaputala:

  • Kako god okreneš, mrtva sam. Makar mogu da umrem srećna.

Vračara je ćutala neko vreme, a onda joj je odlučno rekla:

  • Ne mogu da ti pomognem. A i da mogu, ne bih htela. Ja cenim život.

Zoe je ljutitio ustala i izašla iz šatora, očajna, slomljena, spremna da uradi bilo šta, samo da ponovo bude jedno sa svojim izvorom. Otrčala je do obale. Bilo je proleće i more je još bilo hladno od zimskih vetrova i morskih struja. Stajala je i gledala kao opčinjena u tamno plavetnilo, a zatim je, savladana očajem, ali potpuno odlučna, skočila u vodu. Bila je spremna na sve, voljna i da umre, samo da je mine ta čežnja, taj bol, ta praznina u njoj, to osećanje nepotpunosti. Skočila je i nije se opirala, predala se talasima, pustila je da joj voda uđe u nos, u usta, da je teška odeća i obuća povuku na dno, u plavu smrt. 

Utonula je u tamu. Oko nje su plivale ribe i druga morska stvorenja. Duša joj je uskliknula i srce poskočilo od radosti kad je među njima ugledala i sirene. Osetila je njihovu ljubav, i odjednom su praznina i bol u njoj nestali. Bila je srećna i potpuna prvi put u životu. Bila je spremna i da umre za to. Oh, šta je smrt u poređenju s tim savršenim momentom sreće! Međutim, oni nisu mislili tako. Osetila je njihovu uznemirenost. Misli su joj se stvorile u glavi:

  • Zoe, ti jesi naša. Nekada si bila jedna od nas, ali sada i jesi i nisi. Znamo da ti nedostajemo, ali ti si ona koja spaja dva sveta. Tvoja je dužnost i obaveza da čuvaš naš dom. Svi smo mi potekli iz mora, ali ljudi su zaboravili svoje korene i nanose štetu izvoru života. Pomozi im da shvate, Zoe. Ti si život i budi život i čuvaj život. I ne zaboravi – nikad nisi bila, niti ćeš biti sama. Mi smo uvek tu.

Talas ju je snažno povukao prema gore i bacio je na obalu. Kad su je našli polumrtvu i oživeli je, Zoe je prvo osetila jak bol kad je shvatila da je na kopnu. Onda se setila reči u svojoj glavi i grč oko srca je popustio. San, mašta ili stvarnost? Nije bitno. Morala je da veruje, jer je ta vera brisala prazninu u njenoj duši i davala smisao njenom životu.

Nikada više nije pokušala da se poveže s morem na taj način, a i njena opsesija sirenama je nestala. Nikome više nije pričala o njima, kao ni o svom iskustvu. Iako je i dalje živela za more, više nego ikada pre, to nikome nije smetalo. Strast je bila prihvatljiva, ali vera u postojanje sirena… Glupost!

Niko nije znao da Zoe redovno odlazi na more da se u mislima poveže sa svojim srodnicima. Stajala bi na obali, zatvorila oči i ponavljala:

  • Ja sam Zoe. Ja sam život. Ja štitim život.

Osećanje tuge i praznine bi odmah nestalo, a tajanstveni osmeh bi se pojavio na njenom licu, osmeh nekoga ko zna tajnu života. 

leto 2017.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s