MESEČEVA DUŠA

Bio je pun mesec. Pomračenje. Magijsko vreme. Bremenit trenutak.

Njena duša je bila mesečeva i ona je to snažno osećala. Danju i noću su je mučili mašta i snovi, sanjarenja sa uglavnom srećnim završetkom, jer su se u njenoj fantaziji ljudi ponašali kako je ona želela. Bili su njene marionete bez volje koju su ispoljavali u stvarnosti, postupajući u suprotnosti s njenim očekivanjima.

Odlučila je. Te noći će Majci Boginji pokloniti svoje snove. Kad joj je saopštila svoju želju, Boginja ju je sažaljivo pogledala i upitala je: Da li si sigurna? Potvrdila je, a čvrstina njenog glasa i pogleda je ubedila Boginju koja je teška srca uzela  ponuđeni dar. Međutim, ostavila ga je sa strane, nije ga ubacila u riznicu snova koji su se kovitlali kao vihori u čaši. Dala joj je još jednu šansu:

  • Čekaće te do sledećeg punog meseca. Moći ćeš ponovo da ih uzmeš, ako se predomisliš.  
  • Neću – čvrsto je odgovorila.

Posle te noći je započeo novi život. Uživala je u njemu, bila je srećna. Nije znala šta ljudi misle i osećaju, a nije je ni zanimalo, jer više nije razmišljala o njima. Ljudi su bili samo ono što jesu i njihovi postupci su bili isti kao uvek, ali ona se više nije razočaravala i rastuživala zbog svojih previsokih očekivanja, kao i zbog svesti o neostvarenim mogućnostima. Družila se s ljudima, jer joj njihovo društvo više nije bilo mučno kao nekada. Nije toliko razmišljala ni o sebi kao ranije, nije zamišljala budućnost i alternativnu stvarnost. Konačno je bila rasterećena, srećna, vesela, i svet je postao dobro mesto.

Novi način života je trajao već nedeljama kad se trgla. Bližio se kraj probnog roka i ona je iznenada shvatila da više ne zna šta treba da uradi. Nije znala koji joj je sledeći korak zato što nije mogla da se osloni na vođstvo svoje intuicije. Nije bilo tihog glasa Boginje koji šapuće njenom srcu.

Shvatila je i da su joj misli sive, dosadne, pune činjenica, obaveza, planova, bez luckastih ideja, bez boje i bez kreativnosti. Kad ih je videla kakve su stvarno, nije mogla da ostane sama s njima. Bile su nepodnošljive. Počela je da beži od sebe. Radila je još više, skitala je, ali više nije uživala u prirodi, nije bila povezana s njom kao ranije. Više nije uživala u umetnosti, nije je osećala. Više nije umela s decom i životinjama, nije ih razumela, a ni oni nju. Bila je stalno budna umom i duhom, što je bilo nepodnošljivo, jer je svet postao sivo, tužno mesto.

Bila je očajna. Ni sa svojom mesečevom dušom nije bila srećna, a ni bez nje. Koje je zlo manje? Šta bi joj manje škodilo i olakšalo joj život? Nije znala odgovor. Njena duša je utihnula.

Otišla je do mora i pogledala u mesec. Bio je skoro pun. Vreme odluke je bilo blizu. Raširila je ruke, a onda je s pogledom uprtim u nebo poletela: Predajem ti svoju dušu, Majko!

Sutradan su našli njeno telo. Nikome ništa nije bilo jasno.  

leto 2017.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s