ROĐENDAN

Ošamarila ga je. Glava mu Je poletela u stranu od snage njenog udarca, ali on nije rekao ni reči. Samo ju je gledao nekoliko trenutaka, bezizražajno, bez pomeranja lica i tela, a zatim se okrenuo i otišao. Nije mu se izvinila, nije pošla za njim. Pustila ga je da ode.

Čekali su izvinjenje jedno od drugog prvo satima, a onda danima, zatim sedmicama, mesecima, godinama… Nadali su se da će rođendani, nove godine i praznici nešto promeniti, da će neko od njih popustiti. U trenutku slavlja ljudi se sete onih koji su im dragi ili koji su to nekada bili, postanu sentimentalni i na čas zaborave ponos. Međutim, zid ćutanja koji se podigao između njih vremenom je postajao sve jači, sve čvršći.

Godine su prošle, a ona ga se setila za svaki njegov rođendan, želela da mu se javi, da pokuša da ponovo uspostavi kontakt, ali ponos joj je branio. Bila je sigurna da mu nije više stalo do nje, da bi se tim gestom samo ponizila ili osramotila. Zato je ćutala i puštala vreme da i dalje podiže zid.

Ni te godine nije bilo drugačije. Postala je sentimentalna, mislila je ceo dan na njega. Više nije bila mlada, ponos nije bio tako bitan kao nekada, ali njihovi životi su bili previše različiti, udaljenost među njima prevelika. Bila je sigurna da ju je zaboravio, ali ona njega nije. Život je bio na izmaku i to kratko vreme što joj je preostalo nije htela da provede pitajući se da li je pogrešila, da li je bilo nade za njih.

Skupila je hrabrost i poslala mu poruku:

  • Srećan rođendan!

Čekala je, strepeći da će je ignorisati, ali odgovor je ipak stigao.

  • Hvala!
  • Da li si nešto poželeo?
  • Jesam.
  • Sme li se znati šta?
  • Znaš kako kažu – ako otkriješ želju, neće se ostvariti.
  • Veruješ u to?
  • Možda … Ali svejedno ću ti reći.
  • Hajde, baš me zanima šta si poželeo. Da vidim koliko si se promenio.
  • Poželeo sam da se vratiš u moj život.

Ćutala je. Srce joj je ludački tuklo, a suze su joj krenule niz obraze.

  • Tu si?
  • Jesam, tu sam.
  • Nećeš ništa reći?
  • Dolazim prvim avionom.

Sad je on ćutao. Duboko je disao, a pogled mu se zamutio.

  • Čekam te.

Stigla je što je brže mogla. Kad ga je ugledala u mnoštvu nepoznatih lica, sve oko njih je nestalo.

Bio je to veoma dug zagrljaj. Čvrsto su se držali jedno za drugo kao da im život od toga zavisi. Osećala je da je konačno kod kuće. Vreme je stalo, zid se srušio, a ponos je postao samo sećanje. Bili su zajedno i jedino je to bilo važno.

Nastavili su gde su prekinuli pre mnogo godina, kao da je period razdvojenosti izbrisan, kao da se pretvorio u beznačajno malu tačku na vremenskoj liniji, kao da je život pre i posle rastanka predstavljao njihovo stvarno postojanje, ono koje je jedino imalo smisla. Sve ostalo je bilo samo neubedljivo, bledo, bezbojno životarenje, način da prekrate vreme dok čekaju da konačno budu tamo gde pripadaju. Jedno pored drugog.

1.4.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s