RUKA

Jurio je ulicama grada režući i dahćući. Niz čeljusti mu je curila slina, a oči su mu bile zakrvavljene. Ljudi su bežali od njega, a ko nije uspeo da umakne, osetio je oštrinu njegovih očnjaka. Bio je nemilosrdan, nije birao ni koga ni gde ujeda, već bi samo zario ogromne zube što je jače mogao. Dok bi žrtva vrištala od bola, on bi ispuštao pobednički poklik zadovoljstva.

Imao je tako snažnu želju da ih povredi da se ona graničila s ubilačkim nagonima. Samo jednim delićem svog bića se kontrolisao da ne skoči za vrat nesrećnicima i pregrize im žilu kucavicu. Linija je bila tako tanka da je ponekada manje zazirao od nje, a više od sebe, jer je jednim delom bića žudeo da je pređe i ode stazom bez povratka.

Mrzeo je ljude. Mrzeo je sve ono što predstavljaju: laž, licemerje, slabost, surovost, glupost. Mrzeo je zver u njima koja je bila tako dobro skrivena da je niko nije prepoznavao, dok je on već na prvi pogled bio osuđen i proganjan kao opasno biće. Svaki čovek kojeg je sreo bio je desetostruko suroviji od njega i svi su ga povređivali u toj meri da se njihovo zverstvo odrazilo na njegovo. Postao je ono što su očekivali, ono što se podrazumevalo samo zbog njegovog izgleda.

U svakom njegovom ugrizu oslobađao se nagomilan bes prema svim onim ljudima koji su mu s blagim izrazom na licu nanosili duboke rane bez ikakvog razloga. Svetio im se. Svetio im se za sve užase koje su mu priredili. Nije više bilo važno što ga nisu povredili slučajni prolaznici koje je grizao. Nije ni njima bilo važno, jednostavno se to očekivalo od njega.

Kad je ugledao sledeću žrtvu, krenuo je prema njoj, ali ona je nepomično stajala i gledala ga u oči s osmehom. Bio je zbunjen i kad joj je prišao sasvim blizu, u tim detinjim očima ugledao je ono što je oduvek tražio, a nikada nalazio u ljudima: nevinost, čistotu, blagost, ljubav. Dete mu se glasno nasmejalo i pomazilo ga po glavi. Nenaviknut na takav dodir, samo je legao i zacvilio. Detinja ruka ga je milovala, a on je zatvorio oči i potpuno se prepustio.

U nekom trenutku je začuo buku i galamu. Dotrčali su k njemu i počeli da ga tuku. Začuo se pucanj. Nestao je za tren oka. Prešao je nevidljivu liniju. Ne onu koje se plašio, već onu za kojom je žudeo. Bio je slobodan.

24.3.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s