SUTKINJA I

Ušla je u sudnicu tog dana nevoljno, teškim korakom. Sela je uz uzdah, s ozbiljnim, tužnim izrazom na licu. Bila je umorna. Umorna od deljenja pravde, od procenjivanja situacija i postupaka, od osuđivanja ljudi, njihovih mana, grehova, slabosti. Godine su joj bile potrebne da shvati da ljudi nisu samo dobri ili loši. Mali broj njih se nalazio na krajnjim tačkama zamišljene skale morala. Čisto belo i čisto crno su predstavljali retkost. Većina su bili sivi, manje ili više svetli. U poslednje vreme se pitala da li između crnog, belog i beskonačno sivog postoje boje, da li možda treba da nauči da vidi dugu. Naporan teret u težnji da postupi ispravno i svest da je to nemoguće sve su je više pritiskali. Uzaludnost njenog poziva ogledala se u tome što ljudi nisu postajali bolji, već bi – uprkos svemu – ostajali isti ili gori.

Bila je posvećena. Zapostavila je sve ono što joj pričinjava radost radi karijere koja ju je gušila, u ogromnoj idealističkoj želji da doprinese društvu, da uradi nešto i pomogne ljudima. U nekom momentu je postalo kasno za snove, a umor duše i tela je pobedio njen duh.

Još jedan dan u sudnici. Više nije imala ni strpljenja ni volje da sluša, ali je sebi nametnula tu obavezu iz osećanja dužnosti.

Optuženica je bila sitna devojka, sa šiškama, krupnim očima i punim crvenim usnama. Pogledala je godinu rođenja u dokumentima i videla da devojka pred njom više nije u cvetu mladosti, iako je izgledala kao devojčica. Nevino. Dobro je znala da se često iza takvog izgleda krije nešto sasvim drugo, britak um i hladno srce. Kao da im je priroda uskratila fizičku snagu da bi im dala mentalnu, a one su se onda tim oružjem svetile za svoju uskraćenost. Ipak, nije smela da unapred donosi sud. Možda je ova devojka upravo onakva kako izgleda – nevina.

Izabrala je dobru advokaticu. Mlada, puna elana, uvek uspešno predstavlja svoje optužene kao žrtve, ali ostaje smirena. Protivnike razjaruje svojom u isto vreme logičnom i besmislenom argumentacijom, i na taj način uvek pobeđuje. Koliko logika može biti lišena smisla, mrtva, bez ljudskosti, toliko je iritantno razoružavajuća. 

Nažalost, tužiteljka je bila čista suprotnost: strastvena, intuitivna, borac za pravdu. Prezirala je slabosti prestupnika koji su bez ikakvog stvarnog razloga i povoda podlegali strastima i nanosili štetu sebi i drugima. Optuženi su retko bili strpljivi ljudi koji mogu da sačekaju da dođe njihovo vreme, da postupe ispravno u kriznim situacijama. Uglavnom su to bili ljudi za koje je „brzo i lako“ zvučalo vrlo primamljivo. Te impulsivne je uvek bilo lakše uhvatiti i osuditi, jer nisu uspeli da se disciplinuju, da se pripreme, da se prikriju. Najopasniji zločinci su bili oni strpljivi. Njih je bilo teško uhvatiti, a još teže im nešto dokazati.

Biće to težak dan, znala je. Optužba nije naivna, dokazi su posredni, odbrana hladnokrvna, tužiteljka strastvena. Optužena? Čak i ako je nevina, postoji razlog zašto se tog dana našla ovde: da li je nesrećna žrtva okolnosti ili nečije mržnje? Ili je kriva? Umešane su ili velike strasti ili veliki interesi. Ili oboje. Neće biti lako odrediti pravu nijansu.

9.2.2017.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s