STRAH

Gušila se. Ostajala je bez daha, uranjala i ponovo izranjala u osećanje koje ju je polako ali sigurno uništavalo. U grudima ju je stezalo i pokušavala je da diše, ali nije joj polazilo za rukom. Želela je da taj osećaj nestane, ali koliko god je nastojala da ga otera, bilo je uzalud – i dalje je bio tu. Plakala je od očaja, ali razum nije mogao da dopre do dela njenog bića koje je bilo poluživo ili polumrtvo od straha – više nije znala razliku. Danima ju je izjedao iznutra, ubijao ju polako, nemilosrdno. Više nije imala snage ni za šta, samo je želela da neizvesnost prođe, makar se strah i ostvario.

Predala se i uronila u mrak.

Kad se probudila, bila je u svetlu, sama. Čula je tihu, umirujuću muziku, i opustila se. Straha više nije bilo, Nije bilo više ničega. Shvatila je da je to jednostavno zato što nije više bila živa. Život je bio strah, i bez života nije bilo ni straha. Nasmešila se s olakšanjem i pomislila: bolje je tako. Bolje da je nema nego da životari tako.

  • Nije tačno.
  • Molim?
  • Nije tačno. Nisi u pravu.
  • Nisam? Ko si ti?
  • Nije važno ko sam ja. Važno je ko si ti.
  • Ne, nije. Bitno je da više nisam, da me nema.
  • Varaš se.
  • Ne, ne varam se.
  • Oh, da, varaš se, i te kako se varaš.
  • Briga me.
  • Ni to nije tačno.
  • Joj, što si dosadna. Sve bolje znaš! Ideš mi nerve.
  • Konačno nešto što je istina.
  • Samo me ostavi na miru.
  • Ne mogu i neću.
  • Dobro, šta treba da uradim da bih te se oslobodila?
  • Ništa. Šta god da uradiš, ja ostajem tu.
  • Zašto, da bi me mučila?
  • Ne, naravno. Da bih ti pomogla.
  • Ko si ti?
  • Ja sam deo tebe.
  • Molim? Hoćeš da kažeš da sama sebe nerviram?
  • Upravo tako.

Zaćutala je i utonula u san. Samo je želela da pobegne. Nakon nekog vremena se ponovo probudila, ali se ništa nije promenilo. Opet je bila okružena belinom i ponovo je čula isti glas.

  • Ne vredi, opet sam tu.
  • Zašto? Ostavi me na miru!
  • Ne mogu. Ako se ne sabereš, nestaćemo.
  • Koga briga?
  • Tebe je briga. I mene.
  • Nije.
  • Neću da se prepirem s tobom. Dopada li ti se ovde?
  • Da, prija mi. Tako je mirno. Opuštena sam. I konačno mogu da dišem.
  • To je tvoje mesto, u tebi je, samo treba da posegneš za njim.
  • Da postoji takvo mesto, znala bih. Odavno bih došla ovde.
  • Ne bi, zato što si zaboravila.
  • Misliš, mogu da dođem ovde kad poželim?
  • Da.
  • Nemoguće. Nije moguće da mi je utočište oduvek bilo nadohvat ruke.
  • Jeste, uvek je tu, samo treba da ga prizoveš u mislima i da dođeš ovde.
  • Dobro, pokušaću.
  • Ne znam da li to treba da ti kažem, ali ja te uvek čekam ovde.
  • Misliš, da ne bih došla jer si ti tu? – nasmejala se.
  • Možda – smeh je zvučao tako poznato.
  • Ne nerviraš me više toliko.
  • Znam.
  • Zašto si me dovela ovde?
  • Samo da ti pokažem, da znaš, da se setiš, da uvek postoji mirno mesto, tamo gde se osećaš opušteno i sigurno. I da samo treba da ga prizoveš.
  • Hvala ti. valjda ću uspeti…
  • Hoćeš, znam da hoćeš. Verujem u tebe.

Izronila je, boreći se za vazduh. Disala je duboko i slobodno, pritiska u grudima više nije bilo. Nasmešila se s olakšanjem, na ivici suza.

  • Gospode, zar je bilo tako jednostavno?
  • Jeste – čula je poznati glas.

Opet se nasmešila. Znala je da će uspeti. Kad god je ščepa crna ruka straha, zna kuda će pobeći. Šta god da se desi, ona ima svoje mirno mesto …





25.02.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s