OSLOBOĐENI DUH

Bolest je uznapredovala. Došla je na vreme da spasi život, ali ne i svoju plodnost. Nikada neće biti majka. U trenutku kada je to shvatila, osetila je užasan bol u srcu. Ranije nije mnogo razmišljala o tome. Uvek je smatrala da ima vremena, da će kasnije da misli na to, da ne mora da žuri, da nije ni strašno ako ne rodi. Uvek je to videla kao svoj izbor, ne kao nešto što joj sudbina nameće, a da se ona ništa ne pita.

Plakala je danima i nije izlazila iz sobe. Pitala se koji je sada smisao njenog života? Ko će je sada hteti? Zauvek će ostati sama i nikada je niko neće voleti. Zamislila je svoj život u samoći i očaju i želela da umre. Nije htela ni sa kim da razgovara, nije želela nikoga da vidi. Porodica i prijatelji su bili zabrinuti, ali nju nije bilo briga jer je utonula u samosažaljenje i očaj kao u živo blato iz kojeg nije mogla da se izvuče sama, a tuđu pomoć nije prihvatala.

I tog je dana ležala u mraku svoje sobe kad je majka ušla, podigla roletne i otvorila prozore. Spolja ju je zapahnuo topao prolećni vazduh, čuo se cvrkut ptica i zvuk glasova i automobila na ulici.

  • Dosta je! Ustaj!
  • Neću!
  • Ustaj, kad ti kažem! Dosta je bilo!
  • Neću, ne možeš me naterati!

Majka joj je prišla, zgrabila je za ramena i snažno je protresla:

  • Živa si! Čuješ li me?! Živa si! Ne  ponašaj se kao da si mrtva i ti  i svi mi! Da li ti je jasno?!

Gledala je majku ukočenim, iznenađenim pogledom. Majka se sabrala i pustila ju je. Onda je prešla rukom preko lica i nešto tišim glasom nastavila:

  • Slušaj me dobro. Nisam htela nikada da ti to kažem, ali mislim da je sada trenutak.

Zaćutala je na trenutak, a onda uzdahnula i nastavila:

  • Nisam te planirala. Kad sam saznala da sam trudna, zadržala sam te, i volela sam te od prvog dana, u to nemoj da sumnjaš. Ali nisam te planirala. Tvoje rođenje je promenilo moj život. Rodila sam te mlada, mlada sam se i udala, a imala sam velike snove. Želela sam da putujem, da budem umetnica, da obilazim muzeje i pozorišta, da noću šetam na mesečini, a zorom se budim uz zvuk talasa. Želela sam da volim i budem voljena, da budem slobodna, da se selim, da nigde ne živim duže od dve godine, da menjam poslove i zanimanja, da budem divlja i samo svoja. Ništa od toga nisam uradila zato što nisam imala ni prilike, ni vremena.

Pogledala je svoju ćerku i pomilovala je po obrazu mokrom od suza.

  • Ne govorim ti to zato što mislim da si mi ti to oduzela. To je bila moja odluka i ti si najbolje što mi se ikada desilo. Samo hoću da ti kažem da su deca najveća radost, ali i odgovornost i briga. Ja sam birala i ne kajem se zbog svog izbora. Život je odabrao za tebe, ali to ne znači da ostaju samo jad, bol i tuga. Prazan i tužan život je samo jedna od opcija, ali ne i jedina. Ti biraš. Živa si, dete, zato živi!

Glasno je zaplakala i zagrlila majku. Sedele su tako ćuteći, oplakujući svoje živote izgrađene na isključivosti izbora.

  • Sada znam da sam stvarno tvoja kćerka. O svemu tome sam i ja uvek maštala, ali nisam imala hrabrosti niti da govorim o tome, a kamo li da pokušam da živim tako.
  • Zašto?
  • Bojala sam se.
  • Zašto?
  • Ne znam.
  • Sigurno znaš. Čega si se bojala?
  • Da ćete me osuđivati.
  • Ah, kao da te je to ikada sprečavalo. Čega si se još bojala?
  • Da neću imati hrabrosti za takav život, da nisam sposobna za to.
  • Draga moja, sada moraš imati hrabrosti. Ili biraš da provedeš život u ovoj sobi?
  • Ne, imaću hrabrosti.
  • Tako treba. Slušaj, nekada ćeš možda pogrešiti, nekada se možda pokajati, ali imaj, dete moje, hrabrosti da živiš. Jedna su se vrata zatvorila, druga su se otvorila. Živi! Živi za nas obe!
  • Hoću, mama, obećavam.

Opet su se snažno zagrlile, u suzama, ali i uz osmeh. Majka ju je pomilovala i ustala:

  • Saberi se. Svi smo premrli od brige.
  • Hoću. Izvini što sam vas namučila.
  • Nema veze. Zato su majke tu.

Nasmešile su se jedna drugoj. Majka je krenula iz sobe, a ćerka je ustala i prišla prozoru. Zatvorila je oči i podigla lice prema suncu i vetru. Život je ipak lep.

Na vratima sobe, majka je zatekla svog muža. Po njegovom izrazu lica je shvatila da je slušao ceo razgovor. Upitao ju je:

  • Da li se kaješ?
  • Naravno da ne.

Prišla mu je i zagrlila ga, ali oboje su znali da to nije ni laž, ni istina. To je jednostavno – život.

29.08.2017.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s