KAMENI STUB

Bila jednom jedna žena koja se mnogo plašila šume. Iako ju je volela i žudela da se izgubi u njoj, slobodna na krilima vetra, bojala se. Bojala se da je neće dočekati siguran zagrljaj, već da će pasti u letu i povrediti se. Strah je pobedio i ona se dugo nije usuđivala da uđe u šumu, već ju je zaobilazila u velikom luku, gledajući je iz daljine sa čežnjom. 

Jednog dana je ipak krenula na put. Više nije mogla da čeka. Iako uplašena, odlučila je da se suoči sa svojim strahom i pošla je u potragu. Zaobilazila je drveće i životinje, svi su joj se činili ili previše slabi da je zadrže ili previše snažni da je puste. Onda je u srcu same šume naišla na kameni stub. Dovoljno jak da se na njega osloni, bez straha da će je zarobiti.

Verovala je u bajke i verovala je u magiju. Verovala je da će prestati da se boji. Verovala je da će svojom ljubavlju, poljupcima, dodirima i suzama oživeti hladni kameni stub i pretvoriti ga u nekoga ko će je voleti. Nadala se da će hladnoća kamenog stuba da se preobrazi u toplinu, u vatru  koja će je grejati dok je živa. 

Vreme. Vreme će pokazati, mislila je sa strepnjom i čežnjom.

Ali vreme je prolazilo i ćutalo, nije imalo šta da kaže, kao ni kameni stub. Celivala ga je, grejala svojim telom, šaputala mu, vrištala, plakala, ali on se nije pomerao. Kad više nije imala snage, pala je na zemlju i zajecala. Spustio se mrak, vetar je snažno duvao i sve se savijalo pod njegovim udarima. I na mesečini što je sjala, ležeći na hladnoj i tvrdoj zemlji, konačno je videla. Sve se kretalo pod vetrom, i granje i lišće, i žbunje i trava, i životinje što pužu, hodaju, plivaju, lete, sve je reagovalo, osećalo, sve osim kamenog stuba. On nije bio živ. Možda je negde duboko unutra i bilo plama u njemu, ali nije bila spremna da umre kako bi otkrila.

Pod noćnim sjajem je konačno uvidela da je dobila šta je želela, ali ne i ono šta joj je potrebno. Da je bežeći od straha, ušla u samo njegovo srce i izgubila se kao vetar u šumi. Odjednom je osetila olakšanje. Ustala je, pogledala kamen, prišla mu, nasmešila se, pomilovala ga i poljubila, a onda se okrenula i otišla. 

I dok je hodeći kroz mračnu šumu posmatrala pokret svuda oko sebe, slušala huku vetra i pucketanje granja, osećala nemir i strah životinja, hladne dodire na svojoj koži, ona se više nije plašila. To je bio samo vetar. Samo život. Samo ljubav.

Izašla je iz šume na čistinu, na svetlo. Vetar se smirio. Milovao joj je obraze i igrao se njenom kosom i odećom, a ona se smešila, plesala, širila ruke i konačno se prepustila … vetru, životu, ljubavi …

7.1.2013.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s