NA PROZORU

Sedela je na prozoru i čekala. Znala je da će doći. Ljudi su prolazili ulicom, mahali joj i zvali je, ali ona se nije pomerala. Čekala je. Vreme je prolazilo, kosa joj se sedela, koža joj se borala, telo slabilo, ali ona se nije pomerala. Sedela je i čekala. Posmatrala je nebo, posmatrala je ljude. Svi su nekuda išli, a ona je znala da uzalud žure, jer svi će dočekati isto. Nije videla nikakav smisao u njihovoj užurbanosti, u njihovom kretanju. Odmahivala je glavom na tu besciljnost koja je bila samo njoj očigledna, jer oni su kao mravi samo hitali, ni ne znajući kuda ni zašto.

I jednog dana je zaista dočekala. Stigla je i bila je baš onakva kako ju je zamišljala.

  • Stigla si! Konačno.
  • Ti mi se raduješ?!
  • Naravno, dugo sam te čekala. 
  • Dobro, i to da doživim. Reci mi, šta si do sada uradila?
  • Ništa.
  • Zašto?
  • Pa čekala sam tebe. Znala sam da ćeš doći.
  • I sve vreme si protraćila na čekanje?
  • Ali nisam ga protraćila. Oni drugi traće vreme, svi oni koji misle da će pobeći od tebe.
  • Niko ne može pobeći od mene.
  • Znam, ali oni očigledno ne znaju. Samo jure i žure, ali ti ih uvek nađeš.

Tada je opazila prazan peščani sat i iznenadila se.

  • Zašto ti je sat prazan? Zar ne bi trebalo da bude pun? Znam da mi je vreme isteklo, ali zar ne bi trebalo da bude peska u donjem delu sata?
  • Trebalo bi. Ali pošto ti nisi ni živela, tvoj sat je prazan. Svako zrno peska je proživljeno iskustvo, tren života. Toga kod tebe nema.
  • Šta to znači?
  • Šta misliš?
  • Ako nisam živela, ne mogu da umrem?
  • Još gore.
  • Hoćeš da kažeš …?
  • Da, upravo to hoću da kažem.
  • Nemoguće. Nemoguće da sam sve vreme. mrtva
  • Jeste. I što je najstrašnije – po svom ličnom izboru. Niko ti to nije nametnuo. Sama si izabrala.

Sve joj se zamutilo pred očima i pala je na pod. Kada se probudila, ležala je na krevetu. Glava ju je bolela i podigla je ruku ka čelu. Iznenadila se kad je videla da joj je koža još mlada. Skočila je iz kreveta i pogledala u ogledalo. Nije ostarila.

  • Da li je moguće!? Dali ste mi drugu šansu?!

Nije bilo odgovora. Odjurila je do prozora i pogledala napolje ljude koji su užurbano prolazili i mahali joj. Mahnula je i ona njima, glasno se nasmejala, a onda brzo sjurila niz stepenice i izašla napolje – u život.

10.1.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s