IZMEĐU JAVE I SNA

Puzala je polako, s velikim pauzama. Bila je iscrpljena, a povremeno je i gubila svest, padajući u neko stanje između jave i sna. Teško je disala. Usne su joj bile ispucale, žudno je ispijala suze koje su joj se slivale niz lice i pekle je. Disala je sporo i teško. Nekoliko puta je pokušala da se odupre o zemlju i podigne, ali nije uspevala. Celo telo joj je bilo bolno i pri svakom pokretu bi zastenjala i uzdahnula. Nakon toga bi dugo ležala mirna, a onda se ponovo pokrenula. Puzanje je trajalo čitavu večnost.

Bila je u mraku. Osetila je tvrdu zemlju ispod sebe, a blago strujanje vazduha iznad sebe. Bila je zahvalna što barem ima vazduha, jer je ionako teško disala. Vladala je potpuna tišina.

Negde su se otvorila vrata. S teškoćom je podigla glavu i ugledala mlaz svetlosti, a u njoj senku muškarca. Razaznala je vojničke čizme, oružje na boku, kapu na glavi. Nakon toga se onesvestila.

Ležala je na mekoj travi okupana svetlom. Treptala je i škiljila dok se nije dovoljno privikla na zaslepljujući sjaj. Opet je bila sama, sada okružena cvećem, drvećem, zvukovima prirode. Telo je nije bolelo, ali je bilo tako teško. Nije imala snage i volje da se pomeri. Želela je da ostane da leži i da se odmara. Nasmešila se, zatvorila oči i opet utonula u san.

Osetila je snažne udare na grudima. Otvorila je oči i videla zabrinuta lica užurbanih ljudi u belom. Nešto su vikali, ali ih nije razumela. Svest joj je bila usporena, telo ju je opet bolelo. Želela je da je puste da se vrati na svoje mirno mesto, ali su je stalno tresli i nisu joj dozvoljavali da ode. Htela je da se žali, ali joj se grlo stezalo, usne joj se nisu pomerale. Nije mogla da govori, tako da je odustala. Želela je da spava, ali joj nisu dozvolili. Opirala im se i na kraju je uspela da zaspi.

Opet je bio mrak. Ležala je na mekoj postelji. Bila je sama. Iz hodnika je dopiralo svetlo, čuli su se glasovi s druge strane vrata. Mirisi su joj jasno stavili do znanja gde se nalazi. Nije se pomerala, nije osećala telo. Nije želela da ga oseti, naslućivala je bol pokreta. Nije želela da govori niti da gleda. Zatvorila je oči, disala polako, misleći na svoje mirno mesto. Ponovo je zaspala.

8.2.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s