ZVER U NOĆI

Razjapljene čeljusti i sitne oči su bile sve što je videla. Približavali su joj se velikom brzinom i ona je podigla ruke ispred lica da se zaštiti. U trenutku kad je trebalo da oseti ugriz, probudila se. Pulsirajuća bol u glavi je bila tako snažna da je osetila mučninu. „Bože, ti snovi, te vizije, te slike! Ima li tome kraja!?!“, zapitala se zarivši lice u ruke. Nije plakala, nije osećala ništa osim snažnog umora, rezignacije nad sudbinom koju ne može da promeni.

Popila je lek i ležala neko vreme zatvorenih očiju dok ne počne da deluje. Kad se pulsiranje u glavi smanjilo i postalo usporeno, spremila se, stavila sunčane naočare i izašla napolje. Minimalni pokreti i ćutanje bili su jedina zaštita. Nije mogla da uradi ništa za sebe osim da štedi snagu i ulaže što manje napora u svakodnevne aktivnosti. Nije ni mogla ni želela više od toga. Bila je toliko iscrpljena da više nije živela, već životarila.

Samo je voda pomagala. Potpuno uranjanje, svaki put neki sekund duže. Kao da joj se glava hladila iznutra. Pluća bi je bolela i morala bi da izroni, iako nije želela. Biti u vodi, ispod površine, bila je njena terapija. Nabavila je opremu da može duže da se zadrži, sve dok je hladnoća ne natera da se pomeri i izađe. Onda je obezbedila i odgovarajuće odelo koje čuva toplinu tela i ostajala u vodi koliko god je mogla, dugo, dugo, lebdeći između sna i jave, odmarajući se, opuštajući se.

Onda ga je začula. Lavež. I dok je ležala u vodi, videla ga je kako opet trči prema njoj razjapljenih čeljusti i ovaj put nije podigla ruke. Zatvorenih očiju je ležala u polusnu i dopustila zveri da dotrči do nje i svom snagom je ugrize za vrat. Osetila je snažan bol. U snu joj je srce stalo i nešto toplo joj je poteklo niz vrat, ali nije se pomerala, nije se borila. Predala se…

I dalje je disala. Otvorila je oči i konačno osetila nešto nakon dugo, dugo vremena – iznenađenje. Mislila je da će umreti kad se preda, kad prestane da beži. Izronila je iz vode i shvatila da plače. I to ju je iznenadilo, jer emocije su odavno umrle u njoj. Bila je otupela. Sada, sada se nešto pomerilo u njoj. Grozničavo je razmišljala: uprkos svemu što je očekivala, bila je živa. Nije morala da se bori sa svojom noćnom morom, morala je da je samo da je pusti?

Nije bilo gotovo. Kad je legla da spava, on je ponovo bio tu, veliki pas razjapljenih čeljusti, ali ona više nije bila ista. U njoj se pojavila nada da nešto može da promeni i odlučila je da se bori. Nije mu se predala, ali nije se ni zaštitila. Čekala je da priđe blizu i jednostavo se izmakla. Borba i predaja nisu bila jedina rešenja. Pas je skočio u prazno iznad nje i nestao.

Tog jutra se probudila bez glavobolje. Nije joj trebao lek. Izašla je iz kuće s osmehom. Kretala se normalno, opušteno, pomerala je telo bez bola. Ponovo je provela neko vreme u vodi. Isceljenje joj je još bilo potrebno. Bila je savršeno mirna, opuštena telom i duhom.

Noć je pala i on se vratio. Kad je htela da se skloni, bio je spreman na to, i ipak ju je dohvatio čeljustima, samo ju okrznuvši. Probudila se opet s bolom, ali znatno slabijim. Sledeće noći je odlučila da neće biti predvidljiva. Izbegla ga je. Počela je da istražuje, da se bavi borilačkim veštinama. Iz noći u noć ga je izbegavala sve uspešnije, sve lakše, a njena samouverenost je rasla. Očvrsnula je, voljna i spremna da vrati kontrolu nad svojim životom, s verom i nadom da će uspeti.

Jedne noći ga je dohvatila. Izbegla ga je i dohvatila za gušu. Prvo se sama iznenadila, kao i on, pa ga je pustila, a on je pobegao. Kad se probudila, odlučila je da promeni pristup. Sledeće noći kad je došao, bio je oprezan i opet je pobegao. Treće noći ga je dohvatila i počela je da ga guši. Gledala je u njegove zverske oči dok je stajala nad njim nastojeći da ga spreči da je ugrize. Mislila je na sve noći i dane koje joj je oduzeo i davila ga je bez milosti. Ako mora tako biti: Ili ti, ili ja… Plakala je, a njene suze su padale na njegovu njušku, i on se umirio. Pogledao ju je očima koje više nisu bile zverske. Popustila je stisak, ali ne previše, nije mu verovala. Kratko je zalajao i nestao. Ruke su joj bile prazne.

Probudila se bez glavobolje. Bila je iscrpljena, ali ne i bolna. Ceo dan je provela u nekom nemom iščekivanju. Kad je legla da spava, bila je u pripravnosti, ali imala je taj čudan osećaj. Osećaj koji joj se potvrdio kad je ustala sledećeg jutra, i svakog sledećeg – bilo je gotovo.    

2.1.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s