RAZGOVOR S MONAHOM

  • Lepo Vam je ovde. Mirno. Lako.
  • Kako mislite lako?
  • Daleko od sveta, od ljudi, od svakodnevnih briga i problema.
  • I mi ovde imamo svoje brige i probleme. Imamo obaveze i mnogo vremena provodima zajedno u razgovoru, u molitvi. Ljudi dolaze k nama. Uvek ima sveta.
  • Da, svet dolazi k Vama, a Vi ne idete u svet.
  • Idemo, jer mi smo deo sveta.
  • Znači, poneki izlet u stvarnost.
  • Stvarnost? Mislite da naš život nije stvaran?
  • Da, mislim da nije, mislim da nije pravi, da nije istinit.
  • Zašto?
  • Zato što ste isključeni iz sveta.
  • Zašto stalno ponavljate da smo isključeni iz sveta? Mi ne bežimo od ljudi, od obaveza, stvarnosti, života i briga. Nastojimo da pomognemo koliko možemo. Učestvujemo u životu drugih ljudi na ovaj ili onaj način, razgovorom, savetom.
  • Da, pružate moralnu utehu, jer Vama ona nije potrebna.
  • Naravno da je potrebna. I mi smo ponekad malodušni, ponekad imamo trenutke slabosti s kojima se treba izboriti. I mi vodimo svoje bitke.
  • Teških li bitaka! Daleko od svih životnih iskušenja, od svih onih situacija koje izazivaju najgore u čoveku, podstiču njegove slabosti. Bez borbe za preimućstvo, za vlast, za uspeh, za novac. Bez rušenja iluzija o životu, sreći, ljubavi, radosti, ljudima, o Vama samima. Sve ste to izbegli jer ste se odrekli života, sveta.
  • Šta je za Vas svet?
  • Svet je svet – ljudi. A za Vas?
  • Za nas je Bog svet, jer Bog je svuda.
  • Onda ste i njega izneverili.
  • Kako to mislite?
  • Ako je Bog svuda, onda bi trebalo da i Vi budete svuda, a Vi ste u ćeliji jednog manastira na jednoj tački sveta. Pri tome ste ograničeni Vašom religijom koja isključuje skoro sav preostali deo sveta. Koliko njih ima koji nisu hrišćani? Koliko njih su ljudi, koliko njih je svet, u koliko njih obitava Bog, kao i u Vama, krštenima, kako kažete? Još se usuđujete da kažete da živite u Bogu. Znate, prezirala sam Vašeg Boga. Bar sam tako mislila, jer u stvari sam prezirala Crkvu. Prezirala sam ga jer nisam mogla da prihvatim da neko samo zato što je Kinez treba da završi u paklu, iako je dobar čovek. To mi se uvek činilo nepravednim. Onda sam pročitala u Rimskim poslanicama – lepo piše: „neznabožac koji je dobar čovek pre će da dođe u Raj od krštenog koji nije dobar čovek“. To mi se dopalo – to je moja merilo ljudi: karakter, ne vera ili nacija ili boja kože. Ako i u Bibliji to piše, znači da je to osnova hrišćanstva. To znači da svi Vi koji ste negirali tu osnovu, da ste svi Vi izdali hrišćanstvo, da ste izdali Boga. Svaki čovek koji je stradao jer su hteli da „spašavaju njegovu dušu“, to je mrlja na svima Vama koji govorite i delate u ime tog hrišćanstva. Hrišćanstvo je uprljano. Ideja je osakaćena. To je moje mišljenje. Zatvorili ste svoga Boga u manastire, a lepo je on rekao apostolima da idu među ljude. I tu ste ga izdali.
  • Mi tolerišemo i druge vere, ne prisiljavamo nikoga da uzme našu veru. U duhovnoj izolaciji možemo da Mu budemo bliže, da Ga bolje razumemo, da bolje upoznamo sebe i da Mu onda bolje služimo pomažući ljudima, upućujući ih, da nađu put k Njemu.
  • Da bolje upoznate sebe? Ha! Kako? Živeći kao sveci ne možete da budete ljudi, ne možete da upoznate sebe, jer ne znate kako biste reagovali u svim životnim situacijama kroz koje obični ljudi prolaze. Uopšte ne dolazite u sukob sa samim sobom, ne upoznajete sve strane svog bića, ne zavirujete u dubine sebe samih. Ne zavirujete u mračne dubine svoje duše!
  • Kao da ljudi koji „žive u svetu“, kako Vi kažete, to čine. Kao da ne beže od sebe samih, od samoće koja ih sučeljava sa njihovim slabostima i greškama? Ne beže li u društvo, slobodnu ljubav, piće, drogu, muziku, zagušujući unutrašnje glasove? Mi ovde ne bežimo od sebe. Znate da je samoća najgori neprijatelj za onoga ko ne želi da zna istinu o sebi, ko neće da vidi sebe onakvog kakav jeste. Mnogi ljudi beže od samoće.
  • Ne beže svi od samoće. Neki je žele i traže, ali ne mogu da je ostvare. Život im je previše potreban, previše su vezani za njega.
  • Svi smo mi vezani za život, za dinamiku spoljašnjeg sveta – to je teži deo našeg odricanja. Odričemo se spoljašnje dinamike života da bismo podstakli unutrašnju, jer čovek ne može da ima sve. Ako tako gledate, mi nismo odabrali lakši, nego teži put. Svi mi ipak tražimo mir, svako na svoj način. Za neke je taj mir daleko od ljudi, za neke daleko od njih samih. Nekima je potrebna gungula života da bi se osećali živim i mirnim, nekima je potrebna tišina ćelije da bi se osetili živim i smirenim. Svako bira svoj put.
  • A šta je s onima koji su izgubljeni između dva puta?
  • Oni ponekad besciljno lutaju, u neodlučnosti, ceo život rastrzani, a nekada jednostavno izaberu jedan put. Neki, doduše retki, uspeju čak i da spoje ova dva puta, da svoj život nađu na sredini, dovoljno blizu i jednom i drugom.
  • To je nemoguće! Približi li se čovek jednom putu, udaljava se od drugog i tako uvek, ali baš uvek gubi, jer nikad ne nalazi ispunjenje, uvek nešto nedostaje njegovoj duši. Sama činjenica da su ti ljudi između dva puta govori o tome da nisu spremni na odricanje, da su im potrebne obe polovine njihove duše.
  • Vaš slučaj?
  • Moj slučaj. Želim da pobegnem od sveta, od ljudi koji me povređuju, koji mi uzimaju radost i mir. Osećam kako mi duša podrhtava pod njihovim udarcima, kako svaki deo mog bića treperi posle susreta s njima. Ipak, potrebna mi je dinamika života, potrebno mi je kretanje među ljudima, kao i kroz lavirinte moje duše. Žudim za sferama gde se traži istina, gde čovek razgovara sam sa sobom. Za mene bi odlazak u manastir bio beg, jer ja želim da pobegnem od života. Od boli. Želim da pobegnem od straha da se uzalud nadam sreći, da nisam od onih koji će je naći. Taj strah me iscrpljuje, guši, ubija. Želim da pobegnem od pitanja koa sebi postavljam svakog dana pred neizvesnošću svoje budućnosti. Želim da pobegnem od borbe koju vode moje telo i duša, moja dva ega – svetovni i duhovni, moja dva Erosa – zemaljski i nebeski. Koliko puta mi se desilo da moja misao, moj duh, moja duša bude ugušena, ućutkana mojim sitnim zemaljskim potrebama, potrebom za ljubavlju drugih, ljubavlju koja mi je uskraćena. Onda bih iznenada primetila, oslobođena niskih žudnji, kako mi duša leti u visine, do velikih misli i osećanja, kako u sferi apstraktne lepote otkrivam zvezde i bisere, i postajem mirna, srećna. Samo trenuci ukradeni od ljudi.
  • Onda razumete našu radost u životu s Bogom.
  • Razumem, zato Vam i zavidim, jer nemam dovoljno hrabrosti da se odreknem nade da mi život s ljudima ipak može pružiti radost i sreću o kakvoj sanjam. S druge strane, ja nisam baš načisto s Vašim Bogom. Otkud znate da postoji?
  • Osetim Ga svakog dana, svuda, Njegovo prisustvo je jedino izvesno u mom životu.
  • Otkud znate da je to On, da nije Ona ili Ono? Otkud znate da to što je oko nas nije samo fizika – protok slobodne energije, zračenje energije, njena apsorpcija ili odbijanje? Koliko čovek energije zrači toliko primi i obrnuto: koliko dobije, toliko i zrači. Ako pretpostavimo da postoji pozitivna i negativna energija i da čovek zrači i jednu i drugu, postoje razne mogućnosti. U slučaju da neko zrači pozitivnu energiju, ona može da se primi ili odbije, u zavisnosti od primaoca. Neko proguta svu tu energiju, jer u njemu vlada praznina, i ništa ne uzvraća. Neko je suviše negativan da bi je primio, i odbija je. Ponekad, sasvim retko, neko je ima dovoljno pa čak i uzvrati. Čovek može da zrači i negativnu energiju: ona može da naudi ili da se odbije, da se vrati i osveti. Ako pozitivnu energiju nazovemo Bogom, a negativnu đavolom, onda je jasan dualizam. Time bi se moglo i objasniti ono što kažete da je Bog u svima nama i da Bog zna šta je u srcu čoveka, jer energija je objektivna stvar i njeno strujanje je krajnje precizno. I najmanja doza samoljublja i neiskrenosti kvari zračenje, čini ga nepotpunim, slabim; koliko god sjaja ono davalo, ne greje. Možda je to samo fizika, a čovek ju je ne razumevši preimenovao u apstraktne pojmove, nevidljiva bića koja vladaju oko nas i u nama.
  • Možda je tako.
  • Možda se tako može i objasniti ta stalna ravnoteža. Ako smo srećni, uskoro ćemo biti tužni, ako smo tužni, uskoro ćemo biti srećni. Ipak, neki ljudi su uvek tužni. Neki nikad ne upoznaju sreću. Možda jednostavno zato što je njihova energija negativna. Pozitivna energija ne dopire do njih. A takvih je mnogo. Takvi mene guše, takvi čine da moja duša plače, da moje srce cvili i da poželim da pobegnem. Jer ne uspevam. Ne uspevam u borbi za očuvanje svoje pozitivne energije. Dajem je koliko mogu, ali mi se vraća malo ili ništa. Često mi se vrati negativna, tako da ništa ne jača moje izvore i moje zalihe polako nestaju. Tako mladost gubi entuzijazam. Možda moja energija i nije pozitivna, možda je i ona pomućena, pa ne deluje. Možda je lažna. Možda sam i ja pohlepna, tražim ono što mi ne sleduje? Ne znam. Teško je.
  • Ništa od toga što ste rekli se ne kosi s hrišćanstvom. Čini dobro i dobrim će ti se vratiti. Hrišćanstvo je vera ljubavi, dakle pozitivne energije.
  • Ako je Vaš Bog neiscrpno vrelo ljubavi, zašto onda ta njegova ljubav ne ispunjava ljude? Zašto oni ne upijaju tu ljubav i ne zrače je?
  • Kad bismo svi pružali jedno drugom ljubav, onda bismo bili mnogo srećniji. Ali čovek ne može uvek da očekuje samo ljubav, jer među ljudima postoje strah i mržnja. Večita borba između Boga i đavola za dušu i srce čoveka znači da ponekad pobedi jedan, ponekad drugi. Bitna je konačna pobeda.
  • Bog i đavo. Svetlo i tama. Svetlo je energija, aktivan princip, pokret. Mrak je materija, pasivan princip, mirovanje. Svako telo teži mirovanju. Inercija otežava kretanje tela, njegov izlaz iz stanja mirovanja. Uvećavanjem mase, uvećava se i inercija. Da li negativne misli imaju težinu? Platonova alegorija o ljudima u mraku pećine. Njihov strah od izlaska na svetlo i sprečavanje drugih da izađu. Inercija materije kao negativna energija nasuprot pokretanju ka svetlu. Bože, ovo ima smisla!
  • Ima, a On mu ga i daje.
  • Da, možda. Jer fizika ne objašnjava čudo postanja života, njegove raznolikosti, čoveka kao takvog – razuma, osećajnosti, kreativnosti. Otkud sve to? Kako je energija mogla u nekom trenutku da poprimi baš taj oblik? U svakom čoveku drugačiji. Kako je moglo da nastane to što je nastalo?
  • Čudni su putevi Gospodnji. On je nedokučiva misterija, a mi možemo samo da pokušamo da spoznamo bar deo te misterije, diveći se njenoj lepoti i veličini. Naš put je put ljubavi, a naš cilj je Bog.
  • Ali On nije među manastirskim zidovima! Život je napolju, među ljudima, gde kolaju svi ti oblici energije, gde se vodi bitka između Dobra i Zla ili između pozitivne i negativne energije, ili između kreacije i destrukcije, nazovite to kako hoćete! Napolju, među ljudima, u ljudima se odlučuje sudbina sveta! Tamo je život, tamo struje snage koje pokreću svet! Kažete da ljudi dolaze Vama – koji ljudi? Samo jedan mali deo koji u sebi oseća neku vrstu religioznosti. Vi ste zatvoreni za sve one koji idu drugim putevima, jer ste se sklonili, pobegli birajući jedan put, izbegavajući sve ostale!
  • Zar to ne činimo svi? Niko ne može da hodi svim putevima ovog sveta. Kao da Vi poznajete svet najnižih, najbednijih, svet kriminala ili svet bogatstva i raskoši. Kao da možete da živite u svim društvenim sferama, gde vlada različit moral shodno različitim životnim uslovima. K nama dolaze svi oni, iz svake sfere društva poneko nađe put k nama.
  • Ali to su oni koji traže taj put, a to nije jedini put. Ne čine samo životne okolnosti različitost ljudi i njihovih puteva. Mada, u pravu ste. Većina nas živi u jednom segmentu, ne poznajući sve ostale, nemajući svest o njima. U stvari, nemoguće je upoznati svet u celini, onakav kakav jeste. Čovek bi morao da mu pripada u celosti – da svaki deo sveta bude u njemu i da on bude u svakom delu sveta. A niko ne može da prođe sve, da bude sve, jer mnogi se delovi isključuju. Jedan život nije dovoljan.
  • Bog je jedini koji može da spozna svekoliku raznolikost sveta. Bog je celina.
  • Skup svih odnosa. Sistem. Struktura se menja, doživljava transformacije. Elementi se menjaju, odnosi među njima, ali sistem ostaje. Bog je drugo ime za sistem. Kohezija koja postoji unutar strukture. Privlačne i odbojne sile. Fizika. Sve je fizika. … Oduvek je bila fizika. Što više saznajemo, što je fizika jača, manje je onoga kog zovemo Bog… Ili možda više. On je ime za misteriju. Tamo, iza granica ljudskog saznanja je On, caruje u našem neznanju, jer mi ga osećamo, ali ne razumemo, ne spoznajemo. Da, On postoji, to je sigurno, dok god postoji misterija života. I jednog dana, možda spoznamo sve tajne prirode i šta onda? Više neće biti misterije. Šta ako time izgubimo i smisao života? Šta ako kad dohvatimo dugu više ne budemo imali kuda da trčimo, i tada samo stanemo? Možda nikada nećemo saznati. Možda će misterija ipak zauvek ostati… Nadam se. Misterija je ipak lepota života.

07.04.2004.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s