NA VRATIMA

Stajala je na vratima, ne znajući kojim putem da krene, koji izbor da napravi. Da ju je neko pitao pre nekoliko godina, ili čak meseci, znala bi kuda treba da pođe. Nikada više ne bi kročila u ovaj svet, u život pun patnje, bola, gubitaka, neizvesnosti, straha, slabosti, usamljenosti. Ne bi oklevala ni trena da donese odluku. Nikada se ne bi vratila.

Sada je sve bilo drugačije. Nešto se preokrenulo u njoj.  

Uspela je da prevaziđe i kontroliše bol i patnju, da živi s gubicima, da se suoči s neizvesnošću i strahom, da prihvati slabost i usamljenost. Učila je iz bolnih iskustava, razvila se kao ličnost, manje je pružala otpor životu i izazovima. Prihvatila ih je kao način da raste, kao izlazak iz sigurne zone, kao svoj način da živi avanturu, da bude avantura.  Radila je ono što želi, radovala se izazovima i uspesima. Krize više nije doživljavala toliko tragično kao ranije, a trenuci tuge više nisu bili dugi kao nekada. Nisu se rastezali kao gusta, lepljiva, nezaustavljiva masa preko svih aspekata njenog života.

Živela je što je bolje mogla, da zasluži pravo da se ne vrati. Učila je, trpela, patila, bila je pokorna, samo da bi bila dovoljno dobra da ostane s one strane. Živela je intenzivno da iskoristi preostalo vreme, da što brže prođe, da se mučenje zvano život što pre završi, da dođe taj trenutak izlaska i oslobođenja.

Konačno je došao. Sa čuđenjem je shvatila da je u međuvremenu zavolela ono od čega je bežala. Zavolela je život. Počela je da razmišlja o svemu onome što jeste i nije uradila. O onome što je svesno propustila. Nije se kajala, ali možda bi u nekom drugom životu mogla i to da proživi. Na kraju krajeva, zar nije svaki život jedna velika avantura?

Mogla je da ode bilo kada. Ranije da pobegne, kasnije jer joj je bilo svejedno. Nije žurila, ali njena povezanost nije bila tako jaka. Zagrljaj zemlje nije bio tako snažan. Nije osetila ljubav koja ne pušta. Nije pustila korenje. 

Sada je oklevala. Da li da prođe kroz ta vrata u još jednu bolnu avanturu učenja ili da krene u svet mira i spokoja, bez trzavica, bez bola i patnje, ali i bez izazova i iskušenja, bez rasta? Jer za nije najlepše osećanje od svih kad rasteš? Kad fizički možeš da osetiš radost pomeranja granica? Prvi put u životu je počela da veruje da je ona zaista odabrala ovo iskustvo. Prvi put joj je ta odluka ličila na nju. Prvi put je poverovala da joj to nije nametnuto, da je to bio njen izbor. Kao da je potvrdila svoju autentičnost i autentičnost svog životnog puta. Bilo je to neobično i veoma prijatno osećanje.

Stajala je na vratima, neodlučna. Razmišljala je, osluškivala svoja srce, ali nije žurila. Večnost je bila pred njom, imala je vremena. Kada dođe trenutak, znaće. I u grudima joj je zaigralo kada je naslutila da već zna kakva će biti odluka.

20.01.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s