KUGLA MRAKA

Vrištala je. Vrištala je iz sveg glasa, histerično i uplašeno. Vrištala je dok je grlo nije toliko zabolelo da je morala da stane da bi kašljala. Kad je prestala, i dalje je bio tu. Visok, strašan, crn, ni životinja, ni čovek, neko ogromno, mračno biće iz mašte, iz snova, iz neke druge dimenzije. Stajalo je mirno, ćutke pred njom, ni s licem, ni bez njega: nešto neodređeno, nešto crno, nešto strašno od čega joj je srce udaralo tako ludački da je mislila da će joj iskočiti iz grudi. Ućutala je. Čula je samo bubnjanje u ušima. Nije se pomerala. Zatvorila je oči i odlučila da čeka.

Čekala je i čekala, ali se ništa nije desilo. Smirila se, a onda je ponovo pogledala. I dalje je bilo tu. Nije otišlo, nije se pomerilo, ni približilo ni udaljilo. Samo je stajalo. Sela je. Prilika je i dalje bila nepomična. Ustala je. Ništa se nije dešavalo i to ju je donekle ohrabrilo. Počela je da mu se približava, tom stvorenju koje je bilo više i snažnije od nje i ulivalo joj ogroman strah. Disalo je. Bilo je živo.

Kad je prišla sasvim blizu, naišla je na energetski zid koji ju je snažno odbacio i pala je na pod, udarivši levu ruku. Zastenjala je od bola, više ne vođena strahom, već besom: „Ko si ti, dovraga, i šta radiš u mojoj kući?“ Odgovora nije bilo. Ponovo je prišla i udar se ponovio. Pokušavala je još nekoliko puta, s raznih strana i odakle god da je prišla, nekoliko koraka pred tom mračnom prilikom naletela bi na zid. Oko njega je bila nevidljiva, snažna energetska kugla.

Počela je da ga gađa različitim predmetima koji su se odbijali. Neki bi joj se čak vratili i povredili je, a druge je vešto izbegavala. Na kraju se umorila, legla i zaspala. Kad se probudila, i dalje je bio tu, na istom mestu. Ne znajući šta bi, počela je da je viče na njega, da se skloni, da ode iz njene kuće, da nema šta tu da traži, ali i to je bilo bez ikakvog efekta. Sela je umorna i ćutke gledala u nepomičnu crnu priliku.

Počela je da se kreće kroz stan, da radi uobičajene poslove. Ćutala je i durila se, pravila se da ga ne vidi, kao da ga nema. Onda je otišla na posao i kad se vratila, i dalje je bio tu. Bila je besna:

„Još si tu?! Šta radiš ovde!?! Zašto ne odeš već jednom?!?“

Bez ikakvog odgovora.

„Ti si jedan bezbožni kreten i nema šta da radiš u mojoj kući, treba da smesta odeš, čuješ li me!?“

Nikakva reakcija.

Stajala je nekoliko trenutaka shvativši da nema nikakve vajde od toga što mu govori, da mora da se posveti svom životu i obavezama, inače će izgubiti sve vreme i energiju na nepozvanog gosta.

Kad bi bila kod kuće, pretvarala se da ga nema, da ga ne vidi. Kad bi se vratila, psovala bi ga i grdila što je još tu. Ni jedno ni drugo nije imalo nikakvog efekta. Onda je počela da mu priča. Pričala mu je o svemu i svačemu što joj je padalo na pamet. Na kraju je počela da mu otvara dušu i govori o svojim najintimnijim mislima, snovima, strahovima. Osećala se kao da se nešto izlliva iz nje.

Jednog dana, kad se vraćala s posla, shvatila je da se raduje što je tamo, da jedva čeka da ode kući, da s njim podeli novosti. Zastala je nasred ulice, shvativši da je zavolela tu crnu čupavu, nepristupačnu priliku. Prvi put otkad se pojavio je s radošću ušla u stan, jedva čekajući da ga vidi, da mu i to saopšti, ali kad je ušla, s velikim iznenađenjem je shvatila da ga više nema. Stan je bio prazan. 

31.12.2018.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s