PTICA

Bila jednom jedna ptica umilnog glasa. Tako je lepo pevala, da su je uhvatili i zatvorili u kavez da bi mogli stalno da je slušaju. I ptica je rado pevala svakoga dana, uveseljavala svoju publiku, uživala u pažnji i naklonosti kojom su je obasipali.

Vreme je prolazilo i ptica je počela da oseća čežnju. U prvi mah nije znala za čim. Onda je shvatila da joj nedostaje širina, prostor, da joj nedostaje slobodan let u visine. I njena pesma je postala tužna, njen pogled stalno uperen u prozor, u nebo.

I ljudi su primetili da njena pesma nije kao nekada i nisu znali šta da rade. Prvo su joj još više udovoljavali, mazili je, pazili je, tetošili. Ona bi se na kratko trgnula, a onda se opet snuždila.

Zatim su joj uskratili hranu i piće kako bi joj skrenuli pažnju na ono što je bitno. Nakon što su ponovo počeli da je hrane i daju joj vodu, ona je zaista zapevala umilno kao pre, radujući se što je uopšte živa, što ima da jede i pije. Ali uprkos tome, čežnja je postajala sve jača. Ni hrana ni voda više nisu mogli da je zamene.

Onda su odlučili da joj otvore vratanca kaveza i puste je napolje, ali da joj slobodu toliko ojade, da poželi sama da se vrati. I kad su je pustili, stvorili su joj takve prepreke i zadali takve udarce, da je bila srećna što se živa i čitava vratila u kavez. I ponovo je pevala umilno i ponovo je to trajalo samo kratko vreme. Priča se ponovila: vratanca kaveza su se otvorila, a sloboda je bila gorka, toliko gorka da je više nije toliko želela.

I jedne večeri, dok su svi spavali, ptica je u mraku tugovala: Šta da radi? Da li da odustane od slobode ili umre pokušavajući? Pogledala je u zvezdano nebo, podigla glavicu da bolje oseti miris svežeg noćnog vazduha i zadrhtala … Srce joj je brže zakucalo, oči su joj se zasuzile i ona je znala da mora da umre pokušavajući. Tuga ju je obuzela zbog bola koji će uslediti, ali morala je da pokuša. Čežnja je bila nepodnošljiva.

Sledeći put kad su joj otvorili kavez, ptica je oklevala. Odlučila je da sačeka. Vratanca su stajala otvorena neko vreme, i pažnja ljudi je popustila, jer su pomislili da je konačno odustala. Dok niko nije gledao, hrabro i odlučno je poletela. Kad je već poodmakla, primetili su je i ustremili se na nju. Aktivirali su sve snage i kad je mislila da više neće moći da izdrži pritisak i otpor, da će da umre tu, u tom trenutku, uspela je da pobegne od njihovog domašaja.

I poletela je put večernjeg neba. Nadahnuta novom snagom je nosila svoje obamrlo telo, iscrpljeno udarcima i konačno, konačno nakon dugo vremena osetila da je slobodna. Suze su joj se slivale niz obraze, niz kljun, padale u slobodan prostor ispod nje, a ona je pevala iz sveg glasa, srećna, srećna, srećna …

Dug let ju je izmorio. Sletela je na granu da predahne. Srce joj je bilo puno radosti i ona je umilno i slatko zapevala. I dok je bila obuzeta svojom srećom, senka se neprimetno nadvila nad njom i ponovo je zarobila.

Sve je krenulo iz početka …

4.1.2011.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s