PROZERPINA

U crnoj hladnoj noći njenog praznog života iznenada je izronio neobičan lik. Njegove užarene oči su joj palile dušu željnu topline i svetla, i ona je pošla kao hipnotisana za tim mračnim sjajem, usadila ga u dušu kao nadu u bolje sutra, kao vodilju iz pustoši njenog danas. Kao omađijana ga je sledila svuda: svaki njegov trag, svaki njegov dah, svaka njegova reč i svaki pokret živeli su u njoj stostruko i hiljadostruko, obnavljali se i ponavljali u nedogled i hranili prazninu u njenom srcu. Bila je omađijana, ali i uplašena.

Jedne noći je usnila čudan san. U paralelnom svetu on je bio bog carstva mrtvih. Stajao je pored kotla u podzemlju, u slabo osvetljenoj prostoriji u kojoj su se prelivale nijanse žute boje, boje blata, boje odsjaja vatre ispod kotla. Pored ulaza je stajala ona, a pored nje druga žena. Posmatrao ih je i tražio žrtvu. Gledao je u nju s očekivanjem, i dok je ona stajala bez daha i bez reči od straha, žena pored nje je pristala bez oklevanja. I dok su njih dvoje odlazili, njoj je laknulo.

Kad se probudila, shvatila je značenje tog sna. Oklevala je i izgubila ga.

Uzeo je drugu, onu koja mu se nudila. Ostala je sama, slobodna, spasena, ali i očajna. Bez njegovog vatrenog pogleda noć je postala mračnija i hladnija nego ikada. Mučilo ju je osećanje krivice: propustila je da upali svetlo u svom životu. Mučila ju je čežnja: otišao je od nje. Mučilo ju je što nikada neće saznati da li je oterala svoju sudbinu. Tonula je u maglovita jutra koja nisu donosila svetlo i nadala se drugoj šansi. Iako je izbor bio njen, ljubomora ju je izjedala zbog one koja je zauzela njeno mesto i patila je sama u tišini svoje tajne.

Znala je da nije pogrešila. Proganjala ju je mračna vizija iz njenog sna u koju je čvrsto verovala, ali praznina je bila bolna.

Kad je mislila da će potonuti u blato svog jada, odjednom se vizija otelotvorila u izopačenosti, hladnokrvnosti i egoizmu koje se ukazalo pred njom u svoj jasnoći. Kao da je koprena spala s njenih očiju videla je šta je propustila: telo bez srca, budućnost bez obećanja, tugu bez radosti, tamu bez svetla. Potvrda je stigla. Iako joj je laknulo – ovaj put na javi – to nije dugo trajalo.

Vatra je nestala iz njene užarene duše, ostala je samo hladnoća, dublja i strašnija nego ikada. Ostalo je osećanje prevarenosti, izneverenih očekivanja: nije našla svetlo i kraj tuge. Ostao je samo bol.

Puno je voda proteklo u njenoj samoći od tog vremena. Neki dani joj donose sećanja na poglede pune vatrenih obećanja, a drugi na doživljaj sebične surovosti. U sigurnosti i usamljenosti svoje tihe, prazne i hladne noći, i dalje se nekada pita kako bi bilo da je prihvatila poziv u svet tame, kako bi bilo da je ona postala njegova Prozerpina.

28.12.2007.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s