U MRAKU

Probudila se u mračnoj prostoriji. Teško je disala i nije osećala svoje telo, već samo ogroman teret. Bilo je tiho, čuo se samo tih, neodređen zvuk koji je podsećao na mljackanje. Osetila je nesnosan smrad truleži. Pokušala je da se pomeri, ali kao da se sve oko nje uskomešalo. Polako je počela da shvata da je prekrivena nečim teškim, ljigavim i – paničan krik se nemo prolomio njenim umom, jer se nije usuđivala da progovori – živim. To nešto, živo i ljigavo, mljackalo je čvrsto pripijeno uz njeno telo i bunilo se pri svakom njenom pokušaju da se pomeri. Oči su joj se napunile suzama od straha, počela je da steže i grize usne i da duboko diše. Nije se usuđivala ni da zajeca.

Polako se smirila, počela je da diše sporije. Pokušala je da podigne desnu ruku uprkos otporu ljigave mase i uspela je. Osetila je da njen teret nije kompakatn, već da se sastoji od mnoštva manjih delova. Pokrenula je i drugu ruku uz teškoće i pokušala da se odupre od tle i podigne. Nije uspela, teret je bio suviše težak i kao da se opirao njenim naporima. Pri svakom pomeranju mase na njenom telu hvatao bi je nalet panike. Ponovo je uprla i uspela da se podigne u sedeći položaj. Teško je disala od napora, suze su joj se slivale niz lice. Osetila je kako se stvorenja grče u dodiru sa slanom vodom.

Rukama je pipala oko sebe i osetila zid. Oslanjajući se o njega uspela je da se podigne i leđima pripije uz čvrstu površinu. Za svaki pokret joj je trebalo dugo vremena i više pokušaja, ali znala je da ne sme da odustane. Desnom rukom je nastojala da skine komad mase s leve ruke. Stvorenje se opiralo, ali nije ju ugrizlo ili ubolo, već se samo čvršće uhvatilo za njenu ruku. Silom ga je odvojila od sebe i bacila što dalje. Čula je kako udara o zid. Skidala je jedan po jedan deo sa sebe u različitim smerovima da bi procenila veličinu prostorije u kojoj se nalazila. Trajalo je čitavu večnost, ali na kraju ih je sve skinula i otkrila gde se nalaze vrata. 

Zidovi su bili vlažni i hladni i na njima nije bilo ničega. Išla je uz njih prema mestu odakle je čula udarac o drvo. Pokušavala je da ne misli na to šta će biti ako vrata nisu otvorena ili šta je čeka iza njih ako jesu. Znala je da mora da se kreće ili će poludeti. Kad je konačno stigla do vrata, duboko je udahnula, nastojeći da se pripremi za sve mogućnosti. Pritisnula je kvaku i vrata su se otvorila. Laknula joj je i htela je da zaplače od sreće, ali se suzdržala – još nije gotovo.

Ušla je u drugu prostoriju. Bila je prazna. Slaba svetlost je dopirala kroz zatvoreni prozor i vrata. Prišla je vratima i otvorila ih je. Bio je mrak. Mesec je sjao i osvetljavao joj put u slobodu.  

6.02.2018.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s