ZVER U KAVEZU

Kad je bila mladunče, toliko mala da se jedva čega sećala iz tog perioda, stavili su je u kavez. Bio je pun igračaka, zanimljivosti iz nekog drugog, njoj do tad potpuno nepoznatog sveta i ona je očarana želela da zasluži i zadrži naklonost tih divnih moćnih stvorenja koja su je tu smestila.  

Krećući se u ograničenom prostoru, živeći od onoga što je nudio taj šaroliki svet, u stvarnosti i obećanjima budućnosti, ona je potisnula svoju divljinu. Zatomivši duboko u sebi snažan glas koji je žudio za slobodom, živela je, disala i postojala kako se od nje očekivalo.

Rasla je i vremenom je kavez postajao sve skučeniji, mesta za kretanje sve manje, a druga stvorenja – ne zveri kao ona – bila su takođe u tom prostoru, kretala se oko nje i dodirivala je, igrala se s njom, a ona bi – prateći neki zov u sebi – reagovala neočekivano burno, iznenadivši i sebe i druge. Dobila je grdnju i počela je da se oseća krivom, lošom i bezvrednom. Ubuduće je nastojala da se ponaša kako se od nje očekuje, ali videći je mirnu i ukroćenu, stvorenja su ponovo počela da je dodiruju, a ona je trpela, bojeći se sebe, svoje reakcije, odbacivanja, gubitka ljubavi.

Kavez se još više suzio, a ona se sve više skupljala, nastojala da bude manja i mirnija, pitomija i strpljivija. Duša joj je venula, srce krvarilo, sklanjala se, lila suze u samoći, podnosila bolne dodire, a u tami grizla samu sebe, da ne bi ponovo podivljala. Na kraju im je svima dosadila i ostavili su je na miru.

Međutim, bol nije nestao. Bol je počeo da vlada njome, postao je nepodnošljiv. Bol se pretvorio u bes, a bes u mržnju. Mržnju prema stvorenjima oko nje, a još više prema onima čiju je ljubav nekoć želela da zasluži i zadrži. Čežnja za divljinom i samoćom postala je tako snažna da joj je oduzimala dah. Shvatila je da će da umre ako ostane tu.

I jednog dana, kad ju je nezadovoljna ruka udarila, ona ju je ugrizla svom snagom, iskoristila trenutak i pobegla kroz otvorena vrata kaveza. Jurila je bez zastajkivanja, bez osvrtanja i nikada se više nije vratila. Otišla je daleko, u tuđinu, u samoću, tamo gde nije bilo nikoga da je dira, da se igra njome, da je udara i tera da se oseća lošom i krivom zbog onoga što jeste. Pobegla je u samoću koja je bila stvarna i prijatna, ne kao život u kavezu laži, u zabludi da nije sama i da je voljena.

29.7.2006.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.



Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s