NOĆNA MORA

Legla je da spava sa strepnjom. Nadala se da neće kao svake prethodne noći sanjati isti san. Odlagala je kobni trenutak, razmišljala o hiljadu stvari, samo da otera pospanost, ali jednom je moralo da se desi. Zaspala je.

Sanjala je da se nalazi u mračnoj prostoriji, nekoj dugačkoj sali ili hodniku. U tami se šunjala prilika i ona je užasnuta počela da beži. Zidovi su se sve više približavali, a ona se ukopala, skrećući pogled dok joj je prilika prilazila… U tom trenutku se uvek budila, s gađenjem i strahom, teško dišući, s olakšanjem, ali i s izvesnim osećanjem da nije gotovo.

Tog dana je izašla u šetnju i hodala satima nepoznatim ulicama, pitajući se kuda vodi to noćno mučenje. Šta znači taj san? Zašto ga sanja? Kako da ga se oslobodi? Znala je odgovor, naravno. Postoji samo jedan izlaz – suočiti se s likom iz sna. Može li da joj srce stane od straha dok spava? Zar je to gore od ove more koja vlada ne samo njenim noćima, već i danima? Život s takvim snovima gori je od smrti, jer svaki dan je bio pod senkom noći i mora nije nestajala sa zorom.

Osetila je smirenost koju donosei suočavanje s istinom, onaj poseban osećaj prosvetljenja, makar samo na trenutak. Te večeri je duboko uzdahnula i legla da spava s novom rešenošću. Nije lako zaspala, kao ni prethodnih noći, ali ovaj put je bila spremna. Plakala je, ali nije se predomislila. Bila je previše umorna.

Zaspala je i ponovo se našla u mračnom prostoru. Prilika u tami je opet bila tu. Instinktivno se okrenula da potrči, ali onda se predomislila. Pogledala je prema silueti koja je zbunjeno zastala, a onda počela da se udaljava. Uloge su se promenile. Progonjena je postala progonitelj. Trčala je za tajanstvenom prilikom, ali nije mogla da je stigne. Međutim, ta prostorija nije bila hodnik, nije imala izlaza i prilika u tami nije mogla nigde da pobegne.

Saterana u ćošak morala je da stane, pribijajući se uz zid, kao što je to njena žrtva noćima činila, u strahu i zbunjena. Nekadašnja žrtva, sada progonitelj, polako se približavala. Tek sada je mogla da vidi da je prilika bila niža od nje, izrazito debelog i izopačenog tela. Odjednom je s desne strane nastala pukotina u zidu i bacila snop svetla među njih. Bile su sve bliže jedna drugoj, a snop svetla se širio. Polako se pred njom ukazivao lik žene, zdepaste, gojazne, ružnog, izobličenog lica. Osetila je sažaljenje i nežno je pomilovala po obrazu. Zatim je pogledala u njene oči, shvativši s iznenađenjem da gleda u svoje oči. Rasplakala se dok je gledala u priliku koja je postajala sve jasnija, sve manje uplašena, a onda počela da se menja. U jednom trenutku joj se približila i dodirnula joj ruku. Osetila je toplinu, ne užas, ne strah, osetila je kao da joj taj dodir daje mir za kojim je tako dugo žudila. Prilika je počela da se izdužuje i sve više liči na nju samu, onakvu kakva zaista jeste. Nasmešila se i njeno drugo ja se nasmešilo. Uhvatile su se za ruku i krenule prema izvoru svetlosti. Zidova više nije bilo. Ispred njih je bilo ogledalo i obe su se videle u njemu, a onda je njena dvojnica nestala. Pojavila se u ogledalu, mahnula joj rukom i nasmešila se. I ona se nasmešila i odmahnula joj, a onda je ostala sama.

Probudila se. Prvi put nakon dugog vremena potpuno smirena i zadovoljna. Otišla je do ogledala i rastužila se zbog zablude u kojoj je tako dugo živela, zbog svoje okrutnosti i netrpeljivosti prema samoj sebi. Dodirnula je sliku u ogledalu i setila se osmeha. Da, bio je to oproštaj. 

10.01.2006.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s