ŠETNJA

Odlučila je da se prošeta pored reke, iako je bio tmuran i maglovit dan. Prošla je pored drveća prekrivenog gnezdima kreštavih crnih ptica i stigla do pustog keja. Hodala je polagano, utonula u misli, jedva nazirući drveće u blizini. Odjednom se iz magle pojavila silueta trkača s kapuljačom na glavi. Protrčao je pored nje pa mu nije videla lice. Šetala je dalje, u tišini hladnog jesenjeg dana, kada je za sobom čula šum bicikla i videla leđa vozača koji je prošao pored nje. Posle toga neko vreme opet nije bilo žive duše u blizini. Laganim korakom je išla betonskom stazom kad je prestrašeno ustuknula: ispred nje je zmija prelazila put. Sačekala je da pređe na drugu stranu, a u njenoj utrobi se stvorilo neprijatno osećanje.

Došla je do obale. Pesak je škripao pod nogama, nikoga nigde nije bilo, samo je u plićaku plutao neprivezan čamac. Pomalo iznenađena, povučena nekim unutrašnjim zovom, ušla je i sela, a struja je pokrenula i ponela čamac. Na reci nije bilo drugih plovila, obala se nije videla od guste magle. Obuzeta neobičnim osećanjem, ne zebnje, ne straha, već osećanjem da se dešava nešto van njene volje, van njene moći, nešto krajnje izvesno, skoro opipljivo, prepustila se struji.

Iznenada se pored nje našao brod. Nije ga ni videla ni čula kako prilazi. Ni dok je plutao pored njenog čamca s broda nije dolazio nikakav zvuk – ni zvuk motora, niti kakav znak života. Brod je samo mrko gledao s visine na njen mali čamac, kao div pored patuljka. Nestao je u magli isto kao što se pojavio.

Prolazili su sati. Prepuštena struji reke i svojih misli, izgubila je pojam o vremenu, o prostoru, o sebi samoj, čamcu i reci oko sebe. Kao da je bila između prostora i vremena, između duha i tela, neodređeno negde, potpuno sama.

Magla je počela da se razilazi, voda je postajala sve bistrija, plavlja, nebo sve jasnije, nazirala se obala. Uskoro je pred njom pukao najlepši prizor: čista i bistra plava voda, peščane obale prekrivene bogatim rastinjem, šarenim cvećem, a čula je i glasove ptica, radosnog života. Čamac je polako prilazio obali i ona je zanesena gledala svoj odraz u vodi koja ju je magnetski privlačila. Poželela je da je dodirne, da je oseti pod prstima. S osmehom na licu je spustila ruku i milovala vodu. Bila je opuštena i srećna. Ipak se nije iznenadila kad se iz dubine reke pojavila zmija i ugrizla je. S rukom u vodi, zatvorenih očiju, ostala je da leži u čamcu dok je polako umirala. 

29.12.2006.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s