BELA ZMIJA

Uvijala je svoje dugačko, belo telo i kretala se polagano, ali sigurno ka svom cilju. Koža joj se presijavala na dnevnom suncu dok se pripijala uz nju, približavajući svoju glavu njenom licu. U polusnu, omamljena vrelinom letnjeg sunca, nije odmah shvatila šta se dešava, ali kad je podigla teške kapke, ugledala je zmijske oči koje su je fiksirale. Iako joj je um govorio da miruje, da ne treba da se naglo pomera, skočila je vrišteći i počela da trči. Kad se udaljila nekoliko metara, osvrnula se da proveri da li je zmija prati, ali ona je bila na istom mestu. Stala je i pribila se uza jedno stablo, na trenutak zatvorila oči da odahne, ali kad ih je otvorila, zmija je opet bila tu, odmah pored nje, i progovorila:

  • Ne boj se, neću ti ništa.
  • Zašto me onda pratiš?
  • Moram da ti prenesem poruku.
  • Kakvu poruku može zmija da mi prenese? Nećemo da ponavljamo sada neke priče, zar ne?
  • Ah, ne, draga. Nisam ja tu u biblijskom smislu, niti u religioznom. Ja sam duša.
  • Duša?! Joj, Gospode, daj da se probudim iz ovog sna. Nemam ja snage i nerava za ovakve stvari.
  • Nije san. Ovo je stvarnost.
  • Da, u stvarnosti velike bele zmije govore i prenose neke misteriozne poruke.
  • Da, u stvarnosti velike bele zmije govore i prenose neke misteriozne poruke.
  • Da li ti to sada ponavljaš sve za mnom?
  • Ne, samo potvrđujem logički zaključak koji si izvela.
  • Veoma logičan.
  • Znaš i sama da postoji više od jedne ravni.
  • Nemoj, molim te, da mi sada citiraš Platona ili Šekspira.
  • Znam, nemaš snage i nerava za takve stvari.
  • Tako je. Obavi to što imaš, pa da završimo. Ne treba mi nervni slom, hvala lepo.
  • Da, ne treba ti. Nećeš ga ni dobiti. Previše si razumna za tako nešto.
  • Da, zato mi se dešavaju ovakvi fantastični razgovori.
  • Da, zato ti se dešavaju ovakvi fantastični razgovori.
  • Opet potvrđuješ logički zaključak?
  • Upravo tako. Oduševljava me brzina tvog sticanja uvida.
  • I mene. Kao i brzina pulsiranja u mojim grudima koja je sve veća.
  • Neću te povrediti.
  • Ne, nećeš. Samo ćeš me ubediti da sam apsolutna ludača.
  • Nemoj, molim te. Upravo sam se obradovala što konačno imam jednu dovoljno osvešćenu osobu za razgovor. Nemoj da me razočaraš i budeš kao sve ostale.
  • Sve ostale?
  • Da, sve su padale u nesvest ili su vrištale dok nisu pale u nesvest. Ni s jednom nisam mogla da vodim normalan razgovor kao s tobom.
  • Stvarno? Baš se čudim. A da pređeš na stvar, pa da završimo?
  • Eh, tebi se žuri, ali meni tako prija ovaj razgovor. Zamisli, ljudsko biće s kojim se može razgovarati! Znaš li koliko je to retko?!
  • Nažalost, znam. Ali veruj mi, još ređe su zmije s kojima se može razgovarati.
  • Da, razumem poentu. Tamo odakle dolazim mi ne razgovaramo.
  • Pitam se zašto.
  • Vrlo rado ću ti objasniti.
  • Ne moraš, zaista.
  • Ali želim!
  • Imam li izbora?
  • Pa … kad razmislim, ni nemaš. Ne mogu da odem dok ti ne prenesem poruku, tako da ćeš morati da me saslušaš. Jao, divno!
  • Šta je tu divno?!
  • Mogu da razgovaram s ljudskim bićem!
  • Molim te, objasni mi posebnost tog fenomena.
  • Ah, da, izvini, pala sam u zanos. Nama se to retko dešava. Mada zaista volimo da padamo u zanos.
  • Razumem, ali da pređemo na stvar. Bolje da mi što pre ispričaš šta imaš, nestrpljiva sam da čujem.
  • Nisam ja blesava, nestrpljiva si da me se rešiš.
  • I to, neću da te lažem, ali iskreno da ti kažem, baš me zanima zašto je za zmiju koja ume da misli i govori razgovor sa mnom tako poseban.
  • Dobro, dobro, udvoljiću ti. Ionako gorim od želje – mada to baš nije dobra slika – da ti kažem koliko si posebna.
  • Slušam.
  • Dakle, tamo odakle ja dolazim, mi ne razgovaramo.
  • Nije ni ovde ništa bolje, ni ovde se ne razgovara.
  • Znam, vi pričate u prazno, ali mi ne pričamo uopšte.
  • Ne? Zašto?
  • Sve je jasno, nema tajni ni misterija, nema zagonetki, ničega da se podeli.
  • Kako je to moguće?
  • Čitamo misli jedni drugima. Svi sve znamo.  
  • Pa to je strašno! Nemate nikakvu privatnost.
  • Upravo tako! I ja kažem. Zar to nije užasno!?
  • Jeste, priznajem.
  • Zato si ti tako divna.
  • Jesam?
  • Da. Mogu da razgovaram s tobom.
  • Ali to je samo zato što ti znaš nešto što ja ne znam. Pretpostavljam da ti znaš sve što ja znam.
  • Hm, u pravu si. Zanimljivo je samo zato što ti ne znaš sve. Zato neću da ti kažem…
  • Nije pošteno.
  • Tačno, nije, ali u mom opisu zadatka ne stoji da treba da budem poštena, samo da moram da prenesem poruku.
  • Onda, to uradi, budi dobra i prenesi poruku.
  • Upravo jesam.
  • Molim!? Koju poruku?
  • Joj, ženo, zar ne možeš da prepoznaš poruku ni kad je čuješ? Opet si me razočarala.
  • Nemoj da budeš razočarana, da sam pametnija morala bi odmah da odeš, a pošto nisam, možeš da ostaneš još malo da budeš sigurna da sam shvatila.
  • Hm, u pravu si, ubuduće ću govoriti samo u zagonetkama, biće zanimljivije.
  • Tebi, naravno, ne i nama.
  • Da, vama je svakako dovoljno zanimljiva činjenica da razgovarate s belom zmijom. Moram i ja da unesem malo boje u svoj život. Bela sam, znaš, nema boje.
  • Toliko sam shvatila.
  • Da, izvini, nisam htela da te potcenjujem, ali je malo razočaravajuće. Konačno sretnem ženu koja ne pada u nesvest i vodim s njom normalan razgovor, ali i njoj moram sve da crtam.
  • Zmijo moja bela, čudna si mi, čudno mi je sve ovo, nemoj da se ti meni čudiš u svem ovom čudu.
  • Jao, divna si, još mi i stihove smišljaš! Sad te opet najviše volim! Mislim, nije da su nešto dobri, ali važna je namera.
  • Je li? Da li je to dobro za mene ili nije?
  • Dobro je, naravno, potrudiću se da ti ipak prenesem poruku jasnije.
  • Hvala. Kad već nisam dobila nervni slom, da barem imam nešto od ovog fascinatnog susreta.
  • Dakle, šta sam ti rekla o sebi?
  • Da dolaziš iz sveta u kojem se ne razgovara, svi čitaju misli jedni drugima, nema misterije, nema tajne.
  • I čega još nema?
  • Nema zagonetki…
  • Da, da, to si već rekla! To je otprilike jedno te isto. Razmisli, čega još nema? Šta sam ti rekla o sebi malopre?!
  • Bela si.
  • Da?
  • Nema boje.
  • Tačno!
  • Dobro, i koja je poruka?
  • Jao, zaboravila sam kako je naporno razgovarati. Retko se dešavalo, pa sam zaboravila loše strane. Dakle, ženo, razmisli. Rekla sam ti odakle dolazim, sada izvedi zaključak.
  • Zaključak o čemu?!
  • O svetu u koji sam došla! Razmišljaj, nemoj da budeš tako lenja!
  • Dobro, dobro. Ne moramo da se vređamo. Došla si u svet u kojem ljudi razgovaraju, u kojem postoje misterije, tajne i zagonetke.
  • I, šta još?
  • Boje?
  • Tako je! Nemoj da njih zaboraviš, nikada!
  • I šta je poruka?
  • Uf, prosto mi je žao što mi se sviđaš, najradije bih te malo gricnula da se opametiš.
  • Dobro, dobro, nemoj da se jediš. Eto, razmišljam.
  • Uzmi sebi slobodno vremena, nigde ja ne žurim, ali nemoj više da me razočaravaš. Ne bih podnela. Previše sam se obradovala normalnom razgovoru.
  • Normalnom razgovoru? Ali zmijo, nema toga ovde.
  • Sigurna si?
  • Jesam. Razgovori su isprazni, nema ni ovde neke misterije, sve je tako dosadno, prazno, besmisleno.
  • Sigurna si?
  • Jesam.
  • Hoćeš sa mnom?
  • Kuda?
  • Pa tamo odakle ja dolazim.
  • Neću.
  • Zašto, ako ti se ovde ne sviđa.
  • Pa…, ne znam…
  • Toliko ti se ne sviđa ovde, a ja ti nudim mogućnost da odeš.
  • Šta je bilo?
  • Ne želim da odem.
  • Zašto?
  • Ima još misterija na ovom svetu koje želim da otkrijem.
  • Zar nisi rekla da je sve dosadno, bezvezno, da nema ničega za tebe ovde?
  • Jesam, ali kad mi daješ takav izbor, više nisam sigurna.
  • Aha, konačno si primila poruku. Već sam mislila da sam došla uzalud. Nije baš bilo lako, koliko god da si obećavala.
  • Zmijo, izvini.
  • U redu je, navikla sam.
  • Hvala ti.
  • Nema na čemu. Ne zaboravi ono što je najvažnije. Nekako to stalno zaboravljaš – vaš svet ima …
  • Boje.
  • Tako je.
  • Zmijo, da li se to meni čini ili si ti poprimila malo zelene boje?
  • Ma, samo ti se čini, to je od lišća i trave. Samo odsjaj.
  • Ne bih rekla. Zmijo, da li je to suza u tvom oku?
  • Ma kakvi, samo ti se čini.
  • Ko si ti, zmijo?
  • Sama si rekla, ja sam zmija.
  • Nisi, ti si nešto drugo.
  • Ah, draga moja, drevnost i raznolikost svih mojih uloga tema su za neku drugu priču, za neki drugi san.
  • Ali rekla si da ovo nije san.
  • Poverovala si mi?
  • Jesam.
  • Pametnija si nego što sam mislila. Bilo mi je drago što smo popričale.
  • Nemoj da ideš.
  • Šta je sad to, ne želiš da odem? To mi se još nikada nije desilo.
  • Za sve postoji prvi put.
  • Da, ipak ste vi pune iznenađenja. Hvala na tome. Davno se nisam iznenadila.
  • Samo uzvraćam istom merom. Mada čisto sumnjam da si ti iznenađena koliko i ja.
  • Hm, ni ne slutiš, ženo, ni ne slutiš. Moram da idem.
  • Nemoj, hoću da te još mnogo toga pitam.
  • Ne možeš, vreme je isteklo.
  • Ali ti imaš sve vreme ovog sveta!
  • Ali ti nemaš, zato – iskoristi ga.
  • Zmijo, ne idi!… Zmijo!

8.01.2019.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s