VUČICA

Čučala je u grmlju i čekala. Plen se približavao, a ona je strepela da je ne oda zvuk u stomaku, jer je bilo isuviše tiho. Vetra nije bilo, miris nije mogao da upozori žrtvu. Zaustavila je dah dok je kezila zube i spremala se da zagrize u skoku. Žrtva nije ništa slutila i polagano se približavala, pravo u njene krvožedne ralje.

U trenutku se pretvorila u strelu koja leti ka cilju, odlučna da ne promaši i da plen – ako ne usmrti – barem onesposobi na licu mesta. Zver je bila, zver je postala u trenutku skoka, nezaustavljiva i nemilosrdna. Rastrgla je žrtvu, a onda kad je završila, zabacila glavu i počela da snažno zavija. Nakon kratkog vremena potrčala je kroz tamu šume, znajući da će ostali uskoro stići.

Dok se kretala u velikim skokovima kao da je đavoli teraju, kroz glavu su joj prolazile slike. Ljudi s puškama koji su ubili njenog mužjaka i njene mladunce. Upucali su i nju i mislili da je mrtva, ali bila je samo ranjena. Da je bar i ona umrla! Probudila se u bolovima, sva u krvi, svojoj i tuđoj. Shvatila je šta se desilo i lagano je otpuzala na sigurno, dok se ne vrate. Oporavila se, ali u njoj se rodila i hranila mržnja. Bila je željna krvi.

Počela je da lovi, noću, neoprezne i usamljene jedinke. Ubila bi ih i rastrgla, ali ih ne bi jela. Gadila se njihovog mesa. Znala je da imaju puške i da će uskoro krenuti u lov na nju, i zato bi uvek pobegla što dalje, zametnula trag prelazeći velike razdaljine tokom noći, gazeći kroz potoke i kišnicu.

Nije se bojala smrti, želela ju je. Samo ne toliko koliko je želela da ih što više povuče sa sobom, da im se osveti za zlo koje su joj naneli. Ubili su joj porodicu iz čistog zadovoljstva, nisu nikome naudili, niti su prilazili blizu njihovog staništa. I svaki put kad bi zarila zube u njihov vrat, samo bi joj kroz glavu prošla slika krvavih tela njenih mladunaca. Nikada, nikada neće biti dovoljno.

Ponovo im je osetila miris. Iako je nedavno ubila, nije bila umorna. Uvek je bila spremna da ubije još, nikada joj nije bilo dosta. Tiho se približila, ali bila je neoprezna, primećena je. Kada se iskezila, spremna da reaguje brzo, shvatila je da je u pitanju mladunče. Prišlo joj je smejući se i pružajući ruke, a ona je šokirana nepomično stajala. Malena ruka njenog neprijatelja ju je pomazila po glavi, a ona je to dopustila. Čula je vrisak ženke koji je dobro poznavala – zabrinuti krik majke koja želi da zaštiti mladunče. Srce joj je puklo od bola, okrenula se i nestala. Trčala je bez zaustavljanja. Nepogrešivo je odredila smer, sa sigurnošću skitnice i lovca. Vratila se u svoju praznu jazbinu. Zemlja je pokrila tragove, kao da se tu nikada ništa nije desilo. Ali ona je znala. Još uvek je osećala njihovu krv i gde je tačno ko od njih ležao. Zavukla se u jazbinu, ali sačekala ju je zamka. Znali su da će se vratiti. Ćutke i mirno je to prihvatila i sa zahvalnošću uronila u večni san.

25.08.2017.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s