HEMSKI KRUG V

U kolibi, duboko u šumi, žena je vodila brigu o starcu koji je već bio slab i iznemogao. Od trenutka kad su ga odvojili od dečaka, više ni reči nije prozborio. Godine su prošle, mnoge zime i proleća videle su te šume Hemusa, život se obnavljao, ali starac je polako kopnio.

I jedne zimske noći, nakon mnogo zima, dok je sneg vejao i vetar zviždao kroz golo granje, na vratima se začulo glasno lupanje. Žena se uplašeno trgla, ne očekujući ništa dobro u taj čas i samo je nemo pogledala starca. Teškim korakom je ustao, kao pre toliko godina kada je ona kucala na ta vrata i otvorio ih. Napolju su stajala tri mladića i starac ih je podozrivo gledao. Jedan ga je upitao:

  • Nećeš nas pustiti unutra, deda?

Starčevo lice se ozarilo:

  • Vanos! Atrok! Revs! Dečaci moji!

Oči su mu bile pune suza dok ih je grlio kako su jedan po jedan ulazili u tu staru kolibicu.

  • Dobro veče, majko! Poznaješ li nas?
  • Kako da vas ne poznam, deco moja! Majčinsko srce zna!

Dečaci, sad odrasli ljudi, seli su za sto za kojim su proveli toliko vremena kao deca i razgovarali s dedom, osvrtali su se i primećivali promene, dok se majka vrtela po kolibi, a deda ih ćutke gledao i slušao.

  • Deda, – započeo je Atrok, – došli smo da ti kažemo da te nikada nismo zaboravili, kao ni sve ono čemu si nas učio.
  • Ne zameramo ti što si nas odvojio od roditelja. – dodao je Vanos.
  • Posvetili smo život tome da naše vrste sklope mir. – završio je Revs.
  • Otkada ste zajedno?
  • Otkad smo svi postali punoletni. Vanos me je potražio, a na kraju nam se pridružio i Atrok. Napustili smo svoje roditelje i preselili se u Veliki grad.
  • Živimo jedni pored drugih. Revs i Vanos imaju kuće pored moje.
  • Čak nam se i žene druže, iako nisu iste vrste.
  • A deca?
  • Revs ima sina, Atrok kćer, a moja žena čeka dete.
  • Moj sin je još mali, kao i Atrokova kćer. Deda, majko, došli smo zato što bismo voleli da dođete u Veliki grad, da živite s nama i s našim porodicama.
  • To nam je mnogo važno.
  • Doći ćemo, ali samo u posetu, da vas vidimo. – odgovorio je starac ganuto.

Veče je prošlo u razgovoru, prisećanju i iscrpnim izveštajima o svemu što se dešavalo prethodnih godina. Već je skoro svitalo kad su legli da spavaju, kao nekada, zajedno u svom sobičku.

Sunce je bilo visoko na nebu kad je Vanos ušao u sobu da probudi dedu. Tiho ga je zazvao:

  • Deda, probudi se, vreme je da krenemo.

Međutim, starac je ostao da nepomično leži u krevetu, hladan i ukočen, s mirnim osmehom na licu.

29.8.2005.

Copyright © 2019 [Nikolina Zobenica]. All Rights Reserved/Sva prava zadržana.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s